Митрополит Данило (Датуашвили):
С оцем Гаврилом сам се зближио док сам служио у Самтавријском манастиру. Отац Гаврило је био истински подвижник, поседовао је дивне духовне дарове, велику љубав. Не поштује га само грузијски народ, већ и цео православни свет.
Чуда која се дешавају после смрти старца Гаврила још више нас уверавају у то да је он свет човек.
После првог сусрета с оцем Гаврилом схватио сам да је то необичан човек. Бог је овом подвижнику дао дар одгонетања тајне људских срдаца. Његове речи, осмех или сузе били су прожети љубављу Божјом. Сећам се како се старац обрадовао мом искреном одговору на једно невешто питање, рекао је да воли просте монахе. Несумњиво је да је био истински подвижник. У свакој његовој речи, погледу, поступцима, како ми се чинило, у префињеним, уметничким, покретима руку осећао сам његову изабраност. Само је изабраник Божји могао тако да воли Бога, да тако воли људе. Од десеторо јуродивих можда је деветоро у прелести, и само је један од Бога. Овај један је и био старац Гаврило. Отац Гаврило се одликовао огромном љубављу, љубављу према Богу, према Грузији, према свим људима. Благодарим Богу због тога што ме је удостојио монашког пострига у старчевој мантији. Кад су ме припремали за постриг отац Гаврило је сазнавши да немам мантију донео из келије своју и поклонио ми је. Многи људи су поштовали оца Гаврила. Поштовао га је и велики подвижник, схиархимандрит Виталије (Андрјушенко), који је тих година такође живео у Тбилисију и подвизавао се у јуродству. Једном је боравио у гостима код оца Гаврила. Старци су дуго разговарали, а после беседе су разменили своје крстиће. Да је отац Гаврило дуже био међу нама, чешће бих му се обраћао и сматрао бих драгоценијима његове поуке. Блажени оче Гаврило, моли Бога за нас.
Монах Гаврило је испуњавао посебну мисију; он је био велики молитвеник и наставник свог народа.
настојатељ Моцаметског манастира: Отац Гаврило је био изванредна личност. Имао је необично смирење и страх Божји. Боравећи у далекој Америци, у православном манастиру у Сан-Франциску, осетио сам велику радост, прочитавши у једном од црквених часописа чланак о оцу Гаврилу. У њему је било написано: "У Грузији чак ни не знају какав диван старац живи у њиховом манастиру." Зар треба да прођу векови да бисмо и ми признали духоносност нашег старца?
Пошто сам тек био примио монашки постриг врло сам желео да добијем духовне поуке од тако искусног монаха као што је отац Гаврило. Лоше се осећао и лежао је у својој келији. Старац није био јуродив, давао је озбиљне савете и поуке о монашком животу. "Љубав је изнад свих канона и устава," рекао је старац. Затим је позвао монахиње и заповедио је да се постави сто за трпезу. Замолио је да се донесе "професор" (тако је звао црно вино). Дао ми је чашу вина и благословио је да "испијем до дна" (то је рекао на руском). Испунио сам благослов. Више ме није нудио. Кад су сестре изашле рекао је: "Мисле да ми је лоше, а ја сам у ствари срећан – што је јача бол, тим сам ближе Господу." Поћутавши мало додао је тужно: "Како је мала моја вера – попио сам лек против болова у желуцу. Зар лек може да помогне ако Сам Свемогући Бог допушта да будем овако испитан?" За време наше беседе неко је закуцао на врата с молитвом. Отац Гаврило је благословио и ушле су две жене. Оне рекоше да су чувши за његову болест дошле да га посете и да су му донеле пирошке. Отац Гаврило поче да се прави јуродив: "Ко вам је рекао да сам болестан? Само сам прилегао да исправим леђа." Једна од жена замоли старца да јој да руку. Отац Гаврило ме погледа и осмехнувши се тужно, рече: "Шта ће јој моја рука?!" Она узе његову руку и поче да баје. Отац Гаврило поче да виче: "Одмах да си ми пустила руку, шта, не знаш да сам монах?! Одмах да сте отишле одавде. Покупите своје пирошке и излазите напоље!" Оне се тако уплашише да нису знале како да поступе, збуниле су се, пале на колена и молиле оца Гаврила за опроштај. Међутим, он је захтевао да оне, узевши своје пирошке, напусте његову келију. Жена која је познавала старца преклињала га је да узме макар пирошке, али је отац Гаврило био неумољив. Зато је чим су отишле, старац на моје запрепашћење почео да се моли за њих. Подигавши руке од свег срца је благословио њихове породице. "Због незнања су дошле без свештеног страха код монаха, али ће сад знати како треба да се понашају," рекао је. Стазу од Самтавријског манастира до Светицховелија, дугу двеста метара, прелазио је за сат времена, благосиљајући све људе које је притом срео и претварајући се да му је наводно тешко да хода. А понекад је јурио као ветар, и ја, младић, једва сам га стизао. Још док сам живео у свету једном сам свратио у Сионску саборну Цркву. Архијереј је служио молебан светој царици Тамари. Баш тад је у храм ушао отац Гаврило. С његовим доласком сам очигледно осетио благодат. Стао је поред архијереја. Бацивши поглед на све присутне у храму и не видевши долично поштовање према светој царици Тамари, он изађе на амвон и обрати се верницима: "Начините метанију! Како стојите пред тако великом светицом за време молебана?!" Људи клекоше на колена, отац Гаврило такође плачући паде на колена. "Босонога је ишла испред војске, постила је, дању и ноћу се молила да победи непријатеље. А ви нећете чак ни колена да преклоните пред њом!" горко је клицао. Сви присутни се постидеше. Једном смо после литургије у Велики четвртак дошли из Светицховелија у Самтавријски манастир на трпезу. Из келије оца Гаврила је допирао плач. Упитао сам шта се десило. Једна од сестара је одговорила: "Отац Гаврило целе Страсне седмице плаче, сваког дана се моли за нас и моли Господа да нам се смилује." Дубоко сам се замислио: хоћу ли икада имати тако јаку веру и такву молитвену смелост. С пријатељима сам често одлазио у Светицховели. Једном нас је после недељне службе владика Данило позвао на трпезу у Самтавријски манастир, а затим је благословио да идему у Тбилиси. Одједном се из куле зачуо глас оца Гаврила: "Куда сте се спремили? А од мене нисте узели благослов?" С радошћу смо пришли старцу. Позвао нас је у келију и рекао: "Дошли сте по сопственој вољи, а отићи ћете по мојој. Сад ћу вас угостити на свој начин." Тек што смо устали од стола и нисмо могли да поједемо више ни залогаја. Међутим, отац Гаврило је благословио сестре да донесу све што се нађе, и да не забораве на "професора". Нека сила нас је приморала да поједемо још исто толико и да попијемо црно вино, да смо се сами чудили. За време трпезе се отац Гаврило шалио, певао је. Били смо срећни и често смо се касније сећали ове вечери. Уочи пострига моја духовна браћа и ја смо били изузетно добро расположени. Отац Гаврило је приметивши то, строго, али с великом љубављу упитао: "Ех, ви, "бандити", није ваљда да мислите да сте већ монаси?!" Онда је сваког понаособ загрлио и додао: "Волим вас свим срцем. Предстоје вам многа искушења и тешкоће!" и из његових очију потекоше сузе. Једном ми је парохијанин наше цркве поклонио црно-белу фотографију оца Гаврила, коју сам ставио у Јеванђеље. Грузијска Православна Црква се 1997. године нашла у тешкој ситуацији. Католикос-Патријарх целе Грузије Његова Светост и Блаженство Илија II благословио је свештенике да непрестано читају Јеванђеље. Требало је да читам 23. и 24. главу по Луки. Кад сам отворио књигу на овим страницама сам пронашао фотографију оца Гаврила. Сигуран сам да се старац моли заједно с нама. Поднео је многе боли, понижења, мучења и увреде, али је увек свима одговарао љубављу, показујући пример смерности и послушања. Често је понављао: "Бог је љубав". Помози нам, Господе, по молитвама оца Гаврила.
Хришћанска Црква је налик на брод, чији је кормилар – Сам Христос, а јарбол је Крст. Ко ће израчунати колико су пута таласи лажних учења јеретика нападали овај духовни брод? Дешавало се да Православну Цркву скоро да прекрију валови, али је Она ипак остајала неповређена захваљујући свом Небеском Кормилару – Господу нашем Исусу Христу! Благо онима који не напусте овај брод. Сигурно ће допловити до луке – Небеског Царства. Један од људи који су стремили ка жељеном пристаништу био је мудри старац архимандрит Гаврило. Оца Гаврила сам први пут угледала у Тбилисију у булевару Руставелија. Он је, подигавши руке громким гласом вапио: "Грузијци, освестите се, пробудите се! Грузија пропада! Гроб свете Шушанике11 је запуштен! Метехски храм12 је претворен у позориште!" Јуродиви монах је громко плакао и туговао због свог народа. Пролазници су се заустављали с интересовањем. Неки су пажљиво слушали, неки су се скептички осмехивали.
После тога сам први пут била у Метехском храму и на гробу свете Шушанике. Заиста, гроб је био запуштен. (Слава Богу, данас су у црквама Грузије поново почела богослужења и уређени су гробови светих угодника.) Други пут сам се са старцем Гаврилом срела у Сионској цркви. После литургије сам с му с поштовањем пришла по благослов и он ме је благословио с речима: "Бог те благословио! Ти, кћери моја, знај: бићеш мајка Грузије!" Уплашила сам се и постидела, јер је мајка Грузије света равноапостолна Нина! Међутим, дошло је време и Његова Светост и Блаженство Патријарх целе Грузије Илија II ме је постригао у монахињу, а после неколико година постављена сам за игуманију Самтавријског манастира. Плашила сам се да нећу моћи да понесем овај тешки крст и своје сумње сам поделила с оцем Гаврилом. Старац ме је утешио: "Не бој се, сестро, ако је Патријарх благословио, значи да је то воља Божија. Овај крст се даје на спасење, а некима на погибељ. Ако игуманија не мисли о висини чина, већ се смирава – то је пут ка спасењу."
13. јула 1991. године, на дан 12 апостола, у Светицховелију ме је Његова Светост и Блаженство Католикос-Патријарх Илија II благословио да будем настојатељица Самтавријског женског манастира свете равноапостолне Нине у чину игуманије и уручио ми је жезал и крст. (Тако су се обистиниле речи оца Гаврила: Самтавријски женски манастир се сматра мајком свих грузијских манастира, а његова игуманија – мајком целе Грузије.) Отац Гаврило је у сваком човеку видео образ Божји, никога није издвајао, увек је саосећао с немоћнима. Себе је сматрао последњим грешником и позивао нас је на смирење. Старац је често учио: "За Бога су сви грехови као каменчићи у мору – нема греха који би превазилазио Његово милосрђе." Отац Гаврило је категорички забрањивао да се било ко осуђује: "Господ се смиловао блудници, спасио је разбојника. Марија Египатска је била блудница, али је уз Божију помоћ почела да се подвизава у пустињи, постила је, молила се и победила је страсти, очистила се и постала је достојна Небеског Царства. Господ понижава и узвишава. Кад почињем да сматрам себе бољим од других стављам на главу своју дијадему и излазим на улицу босоног. Људи ме гледају и смеју се, а ја видим какво сам ништавило."
Старац је многе испитивао смирењем: некима је говорио да треба да клече, неке је разобличавао, на неке се гневио – све је поучавао на различите начине. Једном је отац Гаврило после трпезе закључао врата и није пуштао сестре да уђу. У то време сам била расофорна монахиња. Наредио је да се донесе лаворчић и све је натерао да оперу руке. Све су опрале руке у лавору и донеле су му лаворчић пун прљаве воде. Старац ме је погледао испитивачки и рекао: "Испиј до дна!" "До дна?" зачудила сам се. "До дна," поновио је на руском. Није било времена за размишљање. Попила сам. Старац ме је загрлио и благословио с љубављу. Једном сам, негодујући због непослушања сестара дошла код старца и рекла: "Оче, не могу више да будем игуманија, желим да скинем крст са себе." Старац је заћутао, окренуо се према иконама, помолио се и рекао је: "Потрпи, немој сама да скидаш крст. Онај ко скине крст понеће и одговорност. Мислиш да је Патријарху лако? Не знаш како је тежак крст Католикоса: јер он носи два крста – свог народа и Цркве. Шта он да ради? Буди храбра. Господ ће ти послати још много искушења да би очистио твоју душу." Тада ме старчев савет није утешио. Отишла сам код Патријарха – мог првог духовника. Често су се савети старца и Патријарха подударали, и овог пута се десило исто. Његова Светост ме је примио с љубављу и благословио. А на моје незадовољно питање: "Ваша Светости, зашто сте ми дали тако тежак крст?" строго је одговорио: "Тај крст ти нисам дао ја, већ Бог. Што више будеш бежала од њега, он ће постајати све тежи. Смири се, покажи љубав према ближњима. Мораш да будеш кротка као трава коју људи газе. Нека ти је света Нина у помоћ." Благословио ме је и рекао да могу да идем. Кад је било тешкоћа у манастирском животу често сам се за савет обраћала оцу Гаврилу: "Шта да радим кад некоме стављам примедбу, а он је не прима? Можда је боље да ништа не говорим? Да не обраћам пажњу, нека раде шта хоће?" Старац се замислио, па рече строго: "Ти си игуманија! Опрости ми, на теби је крст архимандрита. Бог ће те казнити ако не ставиш примедбу. Једно је разобличити, а сасвим је друга ствар осудити. Како могу да се затварају очи на рђав поступак? Ти мораш да указујеш, а оне да изврше. Ако не изврше, Бог ће онда већ од њих тражити одговор."
Отац Гаврило се с великим страхопоштовањем односио према светињама. Све време је тражио и налазио бачене иконе. Његово омиљено занимање је било да прави рамове за иконе, да чисти свећњаке, да чисти олтар. Једном је у крипти код гробова свете Нане и Мириана13 нашао честицу Животворног Стуба. "Кад сам је први пут додирнуо, нека сила ме је одбацила уназад," причао је старац. Тако је пронађена велика светиња. Владика Данило и отац Гаврило су опрезно пренели честицу у олтар храма Преображења Господњег Самтавријског манастира, у којем се и дан-данас налази. Једном је одлучено да се у храму Самтавријског манастира замени иконостас. Отац Гаврило је био категорички против: њему, Божијем угоднику, било је откривено јако много. И заиста, иконе су убрзо почеле да мироточе. Старац је то први приметио и саопштио сестрама. Мироточење је трајало читавих месец дана. Једном приликом су митрополит Данило и сестре разматрали питања из манастирског живота. Једна од монахиња се жалила на игуманију. Отац Гаврило се у тај мах пео степеницама и чуо је њене речи. Пришао јој је и припретио: "Шта брбљаш, шта причаш о игуманији?!" Одмах да си престала!" Затим је пришао владики и рекао: "Пази је, пожали је!" Сви су ћутке слушали плашећи се и да прозборе. А старац се нагло окрену и изађе. Владика је с чуђењем рекао: "Врло занимљиво, већ сам се спремао да кажем своје мишљење, али ме је отац Гаврило натерао да га изменим. Као да је његовим устима са мном говорио Сам Господ."
Једном су у Светицховели ушли богато обучени туристи. Отац Гаврило је стојећи поред места на којем је погребена риза Господња неко време ћутке посматрао дотеране странце, а онда је повикао: "Не знате где се налазите! Пред Лицем Свевишњег треба испољавати поштовање и свештени страх, а ви стојите с рукама на леђима." Преводилац ни реч није изустио, али су странци и без тога све схватили. Старац само што их није истерао из храма претећи штапом.
Отац Гаврило је једном упитао људе који су дошли код њега: "Зашто долазите код мене?" Они одговорише: "Зато што нам недостајете." Он викну на њих: "Шта значи да вам недостајем? Ко сам вам ја – Ната Вачнадзе?!14 Долазите код мене само кад вам је тешко." За време братоубилачког рата15 у Самтавро су ушли наоружани људи – њих око четрдесет. Старац их је примио с љубављу, благословио, наредио да скину оружје, довео их је у храм, клекао на колена и изговорио "Оче наш", поклонио им је крстиће и одржао је проповед с амвона. Затим је упитао: "Куда идете? Какви су вам планови?" Они самоуверено одговорише: "Идемо у Зугдиди да ратујемо." "С ким хоћете да ратујете, па тамо су ваша браћа?" и подигавши руке старац повика: "Пуцајте у мене, ја сам Грузија!" а онда дохвати штап и викну: "Све ћу вас пребити овим штапом! Ви нисте мушкарци, него женскиње!" "Јунаци" побегоше таквом брзином да умало да забораве своје оружје. Отац Гаврило је посебно поштовао Самтавријску Иверску икону Мајке Божије16. Називао ју је Царицом Неба и земље и често је пред овом иконом певао "Достојно јест..." (старац је имао врло леп глас).
Отац Гаврило је увек носио велики крст и медаљон из пет делова с моштима. Кад би ме видео без крста говорио је: "Опрости, сестро, сад ниси права игуманија, већ "кобајаги игуманија". У крсту је сва твоја сила. Како игуманија може да иде без крста!"
Отац Гаврило се стално бринуо за духовно очишћење и усавршавање монахиња. Написао је устав, назвао га је "Уски монашки пут", урамио га је и поклонио монахињама за руковођење.
Ево тог устава:
* смиравати утробу;
* не пропуштати бденије;
* умерено употребљавати воду;
* умерено јести хлеб;
* трпети прекоре и увреде;
* опраштати;
* понижавати своју вољу;
* без роптања, стрпљиво подносити увреде, непријатности и клевету;
* ако нас неко осуђује – чинити себе мањим без речи;
* без негодовања примати увреде, кад неко злослови стрпљиво ћутати, опраштати и не одговарати на исти начин;
* ако неко осуди – ћутке се смиравати.
Није било ни тренутка да старац не размишља о Богу, трудио се да поучи и нас. Кад је неко читао молитву журно, он би га зауставио и говорио: "Тра-та-та-та, тра-та-та-та. Да ли се молиш, или псујеш, или читаш новине? Треба се молити са страхом и страхопоштовањем. Кад се молиш сети се пред Ким стојиш, с Ким беседиш! Христос је невидљиво заједно с нама, Господ је стално с нама..." Једном је наш Самтавријски манастир посетила игуманија Јерусалимског манастира Јована Крститеља, Георгија. Познавала сам је из Пјухтицког манастира. Веома је желела да поразговара са старцем Гаврилом. Није се дуго задржала у његовој келији, а кад је изашла рекла је са сузама-радосницама у очима: "Имате правог старца, ви сте у Рају." Заиста, он је као истински хришћанин и мудар духовник, био велики молитвеник за нас. Бог му је даровао благодат исцелења и од духовних и од телесних болести. Једном је у манастирској порти монахињу Нино ујела змија, на нози су се видела два дубока трага од уједа. Уплашене сестре потрчаше код оца Гаврила. Старац помаза рану јелејем, окропи светом водом, и уз Божију помоћ, све врзо прође. А онда, по смирењу, да би сакрио своју духовну силу, строго рече: "Хајде, брже код лекара." Тада су у Грузији била тешка времена. У болници мати Нино није могла бити пружена прва помоћ због недостатка неопходних лекова. Лекари су беспомоћно очекивали жалостан исход. Међутим, мати Нино је остала у животу. А отац Гаврило је у својој келији срдачно, са сузама благодарио Бога за милост.
Старац није волео људску хвалу – одмах је почињао да се прави јуродив. Сећам се да сам једном питала како је. Старац ме је пажљиво погледао и рекао: "Па како живим? Једем и пијем, пијем и једем. Толико хране чак ни фараони нису имали. Не знам куд да је денем. Молим те, поједи и ти нешто." Његов сто је увек био постављен, али никад нисам видела да једе. Ако је човека требало укрепити у вери, старац је смело причао о чудима која су му се дешавала.
Једном смо дошле у Тбилиси у госте код њега. Отац Гаврило нам је показао цркву коју је саградио и испричао нам је чудо: "Кров је почео да прокишњава и ја сам мислио: "Шта ће сад бити с мојим иконама?" Потребно је неколико кубика материјала за поправку крова, а новца није било. Секирао сам се и молио Бог за помоћ. У то време дође код мене непознати мирјанин, како се касније испоставило, инжењер. Погледа иконе и рече: "Чудно, тако сам журио неким послом, али као да ме је нека сила натерала да свратим код Вас. Знате, оче, шта ми је пало на памет? Даћу Вам прилог од неколико кубика грађе.": Старац је о јеховистима и секташима говорио следеће: "Они су видљиви демони, сатанисти. С њима се не смеју водити спорови и дискусије. У Јеванђељу је написано: "Не
дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас" (Мт. 7, 6). Једном је професор Гоги Бочоришвили с породицом дошао у манастир. Старац је лежао у лежаљци испред своје келије. Гости су му пришли, поздравили се с поштовањем и рекли да могу да позову лекара да дође код њега. Старац није прихватио овај предлог: "Извините, али ја сам монах и не ваља да поступам онако како ја хоћу. Прво ме лечи Господ, а тек онда лекар." Професор се зачудио. Реч по речи и разговор између старца и професора је прерастао у спор. Извинила сам се професоровом сину и рекла да је старац Гаврило необичан монах. Он је почео да се смеје и одговорио је да је и његов отац чудак и да ће се њих двојица лепо разумети. Једном је старац у знак захвалности свом лекару који га је лечио, Зурабу Варазашвилију, поклонио овна, који је манастиру дат као прилог с речима: "Трудбеник је достојан награде. Незахвалан је пред Богом онај ко се не захвали лекару." Несебични лекар је пристојно одбио поклон. Ован је угинуо истог дана. Старац је приликом сусрета прекорио лекара: "Ближњи, зашто си био непослушан? Први пут је у манастиру угинуо ован који је дат као прилог." Следећи пут је ипак поклонио Зурабу другог овна и лекар га је примио.
Двадесет другог маја 2000. године, на дан преподобног Шија Мгвимског17 сестре Самтавријског манастира су отишле у Шио-Мгвимски манастир. Литургију је служио владика Данило, а увече је у манастир допутовао Католикос-Патријарх целе Грузије Илија II и служио је молебан код гробнице преподобног. После тога су се сви попели у трпезарију. С балкона су се лепо видели иконостас и фреске у храму. Стајала сам и молила се ћутке, онда сам почела да размишљам о оцу Гаврилу, осврнула сам се и нисам могла да верујем својим очима: испред мене је била фреска преподобног Гаврила Иверског, Светогорца. Држао је Иверску икону Мајке Божије, поред њега сам угледала иконе великомученица Шушанике и Кетеван.18 "Омиљени свеци оца Гаврила," помислила сам нехотице. Обузело ме је необично осећање. Колико пута сам овамо раније долазила, али никад нисам примећивала ове иконе. Нисам могла да сакријем своју радост. Тако ми је преко преподобног Гаврила Светогорца, чије је име носио наш старац, била послата утеха.
У храм који је саградио отац Гаврило, довела ме је једна жена. Храм, пун икона, био је подељен на неколико делова – никад раније нисам видео ништа слично. Старац ме је благословио и примио с великом љубављу. Сматрао сам себе најсрећнијим смртником стојећи испред таквог човека.
Отац старца Гаврила је сахрањен у порти храма свете великомученице Варваре. Његова породица је живела у близини овог храма. Док је био дете, отац Гаврило је често долазио у цркву и присуствовао богослужењима. Врло тешко му је падало то што је његов отац учествувао у рушењу цркава и често је заказивао парастос за њега, много се молио за спасење његове душе. Једном сам имао част да заједно с оцем Гаврилом служим литургију у храму Преображења у Самтавријском манастиру. Тешко је пренети радосна осећања тог срећног дана! Да би се то схватило треба својим очима видети служење старца испуњено свештеним страхом. За мене је то био незабораван дан! Никад нисам сумњао у духовну снагу оца Гаврила, коју му је Бог даровао. Увек се с великим задовољством сећам сати, па чак и минута проведених заједно са старцем. Његова безгранична љубав је све време са мном.
Старац Гаврило... Архимандрит Гаврило... је ретка синтеза средњовековног монаштва у цвату и прогањаног монаштва двадесетог века. Својим изгледом старац је подсећао на подвижника из светоотачких књига. За хришћане с мало искуства он је био слаткогласи путовођа, а за већ искусне хришћане строги разобичитељ, али пун љубави. Март 1992. године, почетак Великог поста... По вољи Божијој срео сам се с оцем Гаврилом кад ми је било већ педесет пет година: дошавши "у једанаести час", на заласку година, имајући искуство и знање из светског живота, али почетник у духовном, с нејасним представама о црквеном животу, о монаштву, слабо сам познавао црквени поредак и правила понашања у цркви. Показало се да је старац Гаврило за мене редак духовник, путовођа, наставник, који ми је показивао пут који води ка храму. Он је био наставник за све оне који су имали жељу да живе по Божјим заповестима. Испоставило се да сам ја, саблажњен велелепношћу цркава Немачке, Аустрије и Мађарске, очаран богослужењима монаха-бенедиктанаца,19 пун незаборавних утисака од Бахове музике оргуља и католичких песама, потпуно неспреман за прозорљивост оца Гаврила. Сећам се своје прве исповести и првог Светог Причешћа у Самтавријском манастиру... првог клечања на коленима и молбе за благослов оца Гаврила, који је сишао из своје келије у храм на бденије. Сви верници су добро знали за његов узвишен духовни живот. Нисам се случајно сетио бенедиктинских монаха. Ако се они пореде с источним хришћанским монаштвом, чији је достојан представник био отац Гаврило, може се видети огромна разлика. Иста оваква разлика се може уочити између песама у пратњи оргуља и древног грузијског појања; између онога ко се моли седећи на клупи и онога ко се моли у храму стојећи без обзира на умор у ногама. Посебно су се памтиле речи оца Гаврила прожете духом Светог Писма. Није било могуће проћи поред старца равнодушно: он као да је имао моћ привлачења. У срца људи који су случајно долазили у храм, који нису познавали Православље, он је сејао семена благе вере. Тешио је и поучавао многобројне госте који су долазили из Тбилисија и из других кутака Грузије. Отац Гаврило је живео по манастирском уставу и радио је у слободно време, после бдења и молитава. Радио је чак и кад би некога примао или с неким разговарао: рестаурирао је, поправљао иконе, правио рамове за њих, чистио је црквене предмете. За њега није постојао битан и небитан посао, све је било важно и све је радио у славу Божију. Оца Гаврила су сви знали као врло захтевног и строгог старца, који је у потребно време сваком човеку истину говорио директно у очи. Тако се десило да је у току Светле седмице, свега неколико недеља после мог уцрквљења духовник увео у олтар и обукао ме је у стихар. То је за мене био велики догађај и ја сам, пун захвалности, истог дана после литургије остао и опрао под у олтару и на амвону. Отац Гаврило је неколико пута свраћао и гледао је колико сам усрдан, али на његовом лицу нисам ништа могао да прочитам: ни прекор, ни одобрење – а сам ништа није говорио... Прошло је неколико месеци. Пред празник Преображења Господњег отац Гаврило ме је позвао да дођем и топло рекао: "Без благослова си направио генерално спремање у току Светле седмице – то је неправилно. Ми спремамо уочи празника. Ускоро ће Преображење Господње. Мислим да ћемо ти и ја то моћи да обавимо." Два или три дана смо не дижући главе чистили храм и у манастирску порту. Све смо очистили: почевши од зидова и па до црквених предмета. Отац Гаврило је засукавши рукаве усрдно полирао бакарне и бронзане чираке и кандила. Врло брзо су се оствариле његове речи: "Твоје призвање је да будеш духовник у свету." Четрнаестог октобра 1992. године, на празник Ризе Господње – "Светицховлоба", Католикос-Патријарх целе Грузије Његова Светост и Блаженство Илија II рукоположио ме је за ђакона, а затим за свештеника. У то време је отац Гаврило био врло слаб, ретко је излазио из келије, али је стрпљиво подносио тешку болест. Увек је био миран и добродушан. У мом сећању ће заувек остати светло лице старца Гаврила.
С оцем Гаврилом ме је повезивало четрдесетогодишње пријатељство. У младости није био само мој друг, већ и духовник. За мене је увек био оличење честитости и љубави. Отац Гаврило је све оне који су код њега долазили по помоћ примао с великом срдачношћу. Било му је свеједно да ли је човек који је дошао код њега богаташ или сиромах, обичан радник или чиновник на високој дужности. Старац је све служио једноставном, али укусном храном, а сам је јео и пио врло мало, а кад би му донели храну, одмах ју је давао неком другом. Старац је устајао врло рано и Анђео-Чувар га је упућивао на добра дела. Скоро сваког дана је ишао на депонију, у смећу је тражио иконе и црквене предмете. Тамо је више пута налазио старинске иконе и много се радовао враћајући се кући с оним што је пронашао. Чистио је иконе, сређивао их и стављао у црквицу коју је саградио својим рукама. Свуда сам пратила оца Гаврила: куд се он намери да иде, и ја сам ишла за њим. Понедељком смо ишли у Дидубски храм,20 уторком – у храм Свете Тројице,21 средом – у Кашуети,22 четвртком на Мтацминти у цркву светог Давида Гареџијског,23 а у остале дане у Сионској цркви. После литургије је излазио из цркве и седао на клупицу. Око њега се одмах окупљао народ. Сви су нешто питали, а он је одговарао без журбе. Задивљујуће је било да се увек обистињавало све што је он рекао. Имала сам другарицу Мариам. Она се после револуције преселила у Константинопољ, а у дубокој старости се вратила у Грузију. Много смо се волеле и њена смрт је за мене представљала велики губитак. Молила сам се да ми Бог пошаље старијег човека којег бих могла да негујем у сећање на своју другарицу Мариам. Своју помисао нисам делила ни са ким, само сам је понављала у срцу. Једном је после моје молитве у цркви Мтацминда отац Гаврило тихо рекао: "Показаћу ти човека којем је потребна нега." То је био усамљен, стар човек, који није могао да хода. Неговала сам га до смрти, а кад се упокојио, отац Гаврило је извршио опело. Отац Гаврило је у Тбилисију тешко живео. Старац ме је замолио да одем у Мцхету код митрополита Илије (садашњег Патријарха) по дозволу да живи у келији Самтавријског манастира. Било ми је врло непријатно да се обратим митрополиту с таквом молбом, али је старац са сузама у очима молио: "Сестро, ако ме волиш, испуни моју молбу." Нисам могла да га одбијем, отишла сам код владике и пренела молбу оца Гаврила. Владика је пажљиво саслушао и рекао: "Сигурно ћу испунити вашу молбу кад будем у могућности." Прошло је неко време и митрополит Илија је постао Патријарх. Није заборавио своје обећање и дао је оцу Гаврилу келију у Самтавријском манастиру. Патријарх је веома волео оца Гаврила и увек се према њему односио с пажњом. Сећам се времена кад је отац Гаврило постао архимандрит.24 Тада је био врло тешко болестан и лежао је у својој келији. Прва сам потрчала и саопштила му ову радосну вест. Никад нећу заборавити његове детиње блиставе очи. Последњи пут сам оца Гаврила видела неколико дана пред смрт. Већ је с напором говорио, лежао је непокретно гледајући иконе. "Шта ћете благословити, шта могу да учиним за Вас?" упитах. "Моли се за све – то је моје завештање," одговорио је старац. Знам да се многима јавља после своје смрти: тужне теши, болеснике исцељује. Сигурна сам да се отац Гаврило и сад пред Господом моли за целу Грузију.
Моје детињство је протекло недалеко од дворца наших великих предака, великомученика Шалве и Елизбара,25 у Ахалгори. У дворцу је био смештен рејонски комитет партије, а у дворишту и на рушевинама дворског храма смо се ми, деца, играли. Често сам замишљала лица људи који су се овде молили у она далека времена. По мом дубоком убеђењу и монахиња сам постала по њиховим светим молитвама и по молитвама мојих родитеља и баке – људи дубоке вере. Без обзира на прогоне и суров безбожнички режим у нашој породици су се ипак славили велики хришћански празници. Посебно омиљен празник наше породице било је Вазнесење Господње. Постила сам од пет година. Сећам се да је једном у току Страсне седмице мој брат од комшинице узео парче сира. Опоменула сам га и он је одмах вратио сир. Заједно са старијима смо ишли у цркву, која се налазила у шуми, на врло лепом месту. То је било задивљујуће – много људи се молило заједно. Тако се сећам свог детињства. Међутим, кад сам одрасла, престала сам да идем у храм и живела сам без цркве док се није десила велика несрећа. Мог шестогодишњег унука вршњак је ударио штапом у очи и унук је ослепео. Његов отац (мој син) се упокојио због секирације. Ова трагедија ме је сломила. Нисам могла да се прекрстим, нисам могла да се молим, нисам могла да схватим зашто ми је Господ дао такво искушење – јер сам толико јако волела сина! Од ујутру до увече сам све време проводила на гробу свог сина, непрекидно сам плакала. Разболела сам се и нисам више могла да устанем из постеље. На Велику суботу ми је било толико лоше да је родбина већ почела да ме оплакује. Чинило ми се као да ме је неко ухватио за грло и почео да ме гуши. Осећала сам да умирем. Али сам уз Божију помоћ смогла да изустим две речи: "Позовите свештеника!" Одмах су довели свештеника оца Андреја (Папаушвилија) из Кашеутског храма. Дуго је разговарао са мном и неколико пута је поновио: "У Бога су сви живи, сигурно ћете се срести са сином у другом животу." Ове речи су ми дале снагу. Отац Андреј је тако лепо говорио о бесмртности душе да сам схватила: мој син је жив. За мајку нема веће радости. Слава Теби, Господе! Свештеник се обрадовао кад је сазнао да сам раније постила и посаветовао је да се исповедим, али нисам знала како се то ради. "Исповест је покајање за своје грехове," објаснио ми је. Заплакала сам: нисам себе сматрала грешницом, а сад сам одједном сазнала да безгрешних људи уопште нема. После исповести ме је отац Андреј причестио и рекао мојој деци: "Донесите мајци одећу, устаће из постеље." Причешће ми је дало такву снагу да сам одмах одбила све лекове. И чим сам стала на ноге, почела сам стално да одлазим у Сионску цркву. Онда сам се срела с Патријархом, он ме је много утешио рекавши да ће помињати мог сина. Почела сам полако да се враћам у живот. Сетила сам се да ми је после синовљеве смрти владика Тадеоз26 послао молитвеник. Одлучила сам да приђем владици и да му се захвалим. Дочекао ме је с радошћу рекао: "Знаш, код нас у Грузији живи један диван старац – отац Гаврило, отиђи код њега." Одмах сам кренула код старца. Живео је недалеко од храма свете великомученице Варваре. У дворишту његове куће била је саграђена мала црква. Помолила сам се на улазу у цркву. Отворила су се врата и изашао је монах онижег раста, задивљујуће светлих очију. Управо то је био старац Гаврило. Благословио ме је и позвао у цркву. Упалила сам велику свећу испред икона и помислила: "Занимљиво, откуд ли овом старцу толико икона?" А он одмах одговори: "Нашао сам на сметлишту," а после молитве је детаљно испричао о свакој икони. Желела сам да његова прича траје бесконачно – таквом благодаћу је старац зрачио. Једном ме је нека познаница позвала у Светицховели. Тамо сам се срела с монахињама Самтавријског манастира. Мати Кетеван сам познавала и раније. Позвала ме је у манастир у којем је тада живела једна велика молитвеница – мати Татјана. У то време се у Самтавријском манастиру подвизавао отац Гаврило. Живео је покрај звоника у малој дрвеној келији (нажалост, ове келије више нема). Пришла сам му и подсетила га на себе. Старац ме је радосно примио и благословио. Затим сам видела мати Татјану. Од ње сам сазнала да се суботом у манастиру служе парастоси. Одлучила сам да петком увече долазим у манастир с намирницама и да за суботу спремам ручак за помен. Касније сам почела чешће да долазим у манастир, три пута недељно. Дали су ми послушање у трпезарији. Чим бих спремила ручак, одмах бих га однела старцу Гаврилу, али је он јео мало и сву храну је давао другима. Убрзо ми се десио зачуђујући догађај. Једне ноћи сам задремала седећи у фотељи читајући житија светих. Одједном сам осетила изузетно јаку бол у срцу. Од страха сам повикала: "У помоћ, Умирем!" и изгубила сам свест. Родбина је хтела да позове хитну помоћ, али сам ја, чим сам се освестила, замолила да ме одвезу у манастир. Одвезли су ме следећег дана и остала сам ту заувек, наставила своје послушање у трпезарији и носила храну оцу Гаврилу. Старац је врата отварао тек после треће молитве и говорио: "Амин." Често сам видела како су из његових очију текле сузе. Понекад уопште није окушао храну, а понекад је узимао с речима: "Само ради тебе." Трудио се да сестре у манастиру научи смирењу. Два пута ме је стављао да клечим и нисам смела да устанем без његовог благослова. "Иде игуманија Грузије!" – тако се обраћао матери Кетеван. За време литургије старац је стајао у дну храма и слушао врло пажљиво. Пре Причешћа је стављао камилавку и мантију и окренувши се лицем према парохијанима, сестрама и матерама, све молио за опроштај с великим смирењем. Једне зиме сам се разболела и три дана нисам излазила из келије. Кад је за моју болест сазнао отац Гаврило дошао је код мене. ""Блажена Ксенија" (тако ме је звао у шали) од чега си се разболела?" Почео је да се моли клекавши на колена: "Ја, монах Гаврило, три дана ћу ићи без ципела ради "Блажене Ксеније"" и одмах се изуо. Због мене је морао да иде бос по снегу! – Било је тако дирљиво да сам заплакала. Отац Гаврило је заиста три дана ишао без обуће и није се разболео, а ја сам оздравила. Уочи празника Свете Тројице нам је рекао да ћемо се целе ноћи молити у манастирском подруму. Узела сам велику свећу и кренула. Отворио је врата подрума и због нечега рекао: "Сићи ћу и нећу се попети." Дакле, кад је силазио, једна степеница се сломила и старац је пао на главу и ударио у зид. Много сам се уплашила и почела да вичем. С искушеницом Меланијом сам сишла у подрум, подигле смо старца – био је непомичан. Помислиле смо да умире, заплакале и почеле да се молимо. Ридала сам: "Господе, због мојих грехова ми вољени старац умире на рукама!" Он се одједном померио и замолио је да донесемо мантију, да га покријемо и оставимо у подруму. Комунисти су тада забранили да се монаси сахрањују на територији манастира, зато је рекао да се ископа гроб и да се сахрани на истом месту. Непрестано сам плакала, нисам могла да замислим да ће умрети. Нисмо хтеле да се одвајамо од њега, али је замолио да га оставимо самог. Тада смо кренуле у капелу и са сузама у очима се молиле испред иконе Мајке Божије: "Мати Божија, исцели старца Гаврила!" У свануће сам изашла из капеле и угледала оца Гаврила на улазу у своју келију. Од радости нисам знала шта да радим. Сећам се како се тешко разболела кћерка монахиње Пелагије, а лекари нису могли да успоставе дијагнозу. Старац Гаврило је замолио да је доведу код њега. Старац, девојка и ја уђосмо у капелу. Отац Гаврило је из свег срца завапио: "Мати Божија, Брзопослушнице, Помоћнице, исцели Мариам!" онда је, оправши икону водом, сакупио воду у лаворче и дао јој лаворчић да попије. Попила је и исцелила се. Овај случај ме је запањио. Једном ме је замолио да одем с њим у Сионски храм. Тамо је почео да проси. "Помозите, Христа ради," преклињао је. Било ми је непријатно па сам се удаљила. Сви су му давали новац и брзо је прикупио око четристо рубаља. Исто тако је просио и на улазу у храм Свете Тројице. После је поделио сав овај новац. Старац Гаврило ми је поклонио Иверску икону Мајке Божије, за коју је сам направио рам. Ову икону сам дала као прилог храму апостола Андреја Првозваног у Хуло,27 у којем се и данас налази. Кад сам по благослову митрополита Руис-Урбниског владике Јова дошла у Самтавријски манастир да се помолим, игуманија Кетеван ме је замолила да запишем успомене о нашем наставнику старцу Гаврилу, што сам и учинила.
С оцем Гаврилом сам се упознао у Самтавријском женском манастиру. Ишао сам у храм Преображења Господњег и одједном као да ме је нека сила натерала да се осврнем иза себе и ја угледах монаха који ме је гледао осмехујући се. Обративши ми се, он рече: "Кад видиш грешника – не осуђуј ако желиш да сачуваш љубав у себи. Запамти: многи грешници су се исцелили и после тога су почели да лече друге. Мени припада да имам келејника и ако Свјатејши благослови и ти пожелиш да испуњаваш овакво послушање – остани са мном." Велика је срећа бити поред таквог старца и ја сам с радошћу прихватио његов предлог. Отац Гаврило је истог дана благословио да чистим манастирску порту. Док сам радио осећао сам на себи његов добар поглед пун љубави. Често смо ишли у Светицховели. Старац је прво благосиљао браћу, а затим је давао различита послушања. Сам се неуморно трудио и преносио је своју енергију на нас, тако да смо чак и најтежа послушања обављали с лакоћом. Отац Гаврило је служио све људе који су код њега долазили, никога није пуштао без трпезе, а сам је јео врло мало. Старац је нарочито волео Католикоса-Патријарха Грузије Илију II и често је говорио: "Он носи врло тежак крст, осуђивати њега исто је што и сипати себи на главу ужарено угљевље." Многоме је учио и подучавао, нарочито је често говорио о послушању и смирењу: "Децо моја, немојте ништа чинити без благослова. Нека вам се јави чак и анђео у блиставој одећи, немојте мењати благослов који је дао настојатељ." Било нам је тешко да погодимо о чему је старац размишаљо, али је он сам јасно видео срца и душе других људи и увек им је помагао. Једном су код њега дошли млади људи да се исповеде, али им је било некако непријатно. Старац је мирно попричао с њима и сам је рекао оно што им је лежало на души, тако да нису имали шта да додају. Онда их је, давши им поуку и утешивши их, испратио кући. Дешавало се и да ми нешто гласно говори у присуству других, али се испотављало да сам то чуо само ја, а други ништа нису чули. Бог је старца обилно наградио талентима. Многи су се исцељивали по његовим молитвама. Једном сам имао напад камена у жучи. Отац ми је тихо рекао: "А зашто сам ја ту?" Онда ме је закрстио с речима: "У има Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин." Бол је престала. Једном сам решио да отпутујем у Тбилиси да видим своју мајку и отишао сам код старца по благослов. Пожелео је да крене са мном. Мама нас је добродушно дочекала и одмах нас је посадила за сто. Одједном старац поче да рида: "Моја вољена мајка ме је увек чекала, а ја сам ишао по читавој Грузији." Његов плач ме је гануо и помислио сам да његова мајка више није међу живима, и кад сам сазнао да је жива веома сам се зачудио. (Касније сам се упознао с њом и чак сам је постригао у монахињу.) Отац Гаврило је две недеље био код нас у гостима. Код њега је долазило много људи и он је за сваког налазио потребну реч. Старац је таштим људима давао горке лекције смирења, али их је после тога тешио и било је очигледно да то чини из љубави, за њихово добро. Моја мама је неко време боравила у Самтавријском манастиру испуњавајући послушање у трпезарији. Сећала се: "Увек сам знала да отац Гаврило не воли немар. Једном је свратио код нас у трпезарију и показао нама, женама, задивљујуће мајсторство кувара. Истовремено је говорио о љубави, смирењу, послушању, о чврстоћи вере. О свему је говорио с таквом једноставношћу и убедљивошћу да сам његове речи запамтила за дуго времена." Био је Велики пост кад ме је Патријарх позвао да дођем код њега у Тбилиси. Кад је за то сазнао старац се помолио и рекао је: "Хоће да те преместе у Тбилиси, али знај да мораш да останеш у Мцхети. Данас се решава питање твог монашког пострига." Био сам представљен Патријарху. Испоставља се да је моја мама желела да напустим манастир и да будем премештен у Тбилиси. Јако сам се наљутио кад сам за то 22 сазнао. Мама је схватила да ми је причинила бол и пристала је да останем у манастиру. Онда ме је мама довела код владике Данила и упитала: "Шта је монаштво?" – "Георгије (тако сам се звао у свету) зна шта је монаштво," одговори владика. "Ако је тако, поверавам свог сина Патријарху и Вама." Тако је донета одлука о мом монашком постригу за време Великог поста, на Лазареву суботу. Старац је све ово предвидео унапред. Једном смо отац Гаврило, мој брат и ја прелазили преко моста. Пришао нам је човек и замолио за милостињу. Старац га је загрлио, утешио, помазио, дао му је новац, а нама, зачуђенима, је рекао: "Нисмо ми помогли другом, него је Бог био милостив према нама и омогућио нам је да учинимо нешто добро. Такво дело је Благодат и милост Божија." Једном је старац Гаврило кренуо у Тбилиси по намирнице. Имао је свега сто рубаља. На станици су се двојица пчелара жалила да не могу да набаве сто рубаља да излече пчеле. Отац Гаврило им је, не размишљајући ни за трен, дао свој новац, а сам се вратио. Следећег дана су код њега дошла двојица познатих глумаца и дала прилог од хиљаду рубаља. Старац је рекао: "За оно што је дато на добро дело Бог даје стоструко више." Отац Гаврило је Благодаћу Светог Духа с великом тачноћу могао да види прошлост и да без грешке одреди будућност. Сећам се како ме је старац послао у Светицховели по лек. Журио сам, хтео сам да се што пре вратим с леком. А у манастиру је тада био један искушеник који је све радио намерно споро. Нисам се уздржао и посвађали смо се. Кад сам се вратио старац ме је сачекао потиштено и захтевао је да одмах кренемо у Светицховели. Тамо је позвао овог искушеника и погледао ме је. Одмах сам се досетио: старац је знао за нашу свађу. Молили смо један другог за опроштај, а старац је, као да се ништа није десило, почео да говори о нечем другом. Једна вечери је код њега дошла нека девојка, која се звала Кетеван. Она је чула за старца и дошла је код њега по савет, али је са страхом стајала на улазу у келију, не одлучујући се да уђе. Размишљала је: ако је старац заиста прозорљив, треба да јој одговори на њена питања пре него што их она постави. Отац Гаврило у тај час изађе из келије и громко упита: "Ко ти је рекао да сам прозорљив? Плашила си се да дођеш код мене, а ипак си дошла!" – онда ју је благословио и дуго је разговарао с њом. Потпуно је заборавила због чега је дошла и шта је хтела да пита, а кад је излазила старац јој је рекао: "Кетеван, ако те нешто буде збуњивало, ако неки пут нешто прочиташ и не схватиш, питај ме." Девојка се јако зачудила. Тако су му биле откривене мисли људи који су долазили код њега по савет. Последње године свог живота старац је провео у Самтавријском манастиру. У то време сам био духовник тог манастира. Имао сам среће да негујем старца и да га причешћујем последњих година. Благодарим Богу, Који ми је послао таквог духовника и наставника.
Отац Гаврило је био жив човек међу мртвацима, а мртви смо били ми, људи који су се налазили у његовој близини, затворени у свом егоизму. Први пут сам га видела у Сионском храму, ушао је и почео гласно да разговара. Тада сам себе сматрала изузетно верујућом особом: о свему у цркви сам имала своју сопствену представу и зато сам сматрала да је душевно болестан или прелашћен. Али су ме његове дивне очи, које су зрачиле љубављу и које нимало нису одговарале његовом чудном понашању, спречавале да успоставим коначну "дијагнозу". Следећи пут сам старца срела у Самтавријском манастиру. У то време сам се већ спремала да постанем монахиња, али су све моје представе и расуђивања о монаштву били ишчитани у књигама, а сопственог искуства нисам имала. Старац је успео да сруши представе, "оквире" којима сам себе ограничила. Понекад сам веома желела да мало будем сама, а отац Гаврило је као да јасно види моје помисли неочекивано захтевао: "Хајде, интелигенцијо! Брзо да куваш чорбу!" Како сам тада ја грешна негодовала и љутила се у себи! Једном ми је за време молитве старац истргао молитвеник из руку. Тада сам га осудила, али сам касније схватила зашто се љутио и зашто је викао: "Зашто узнемираваш Бога?" Заиста, тада су све моје молитве, па и постпуци, били формални, суви, беживотни. А старац Гаврило је добро осећао све што је фалш и неискрено. Сам је био прави хришћанин и жртвовао се ради Господа, а зато је и заслужио тако велику љубав и поверење људи. Није било ни трена да не размишља о Богу. Час је дубоко говорио о Самарјанки или о пророцима, час нам је, седећи на пању, читао житије Георгија Светогорца,29 час се правио јуродив, трудећи се да сломи нашу равнодушност, час је правио рамове за иконе или је чистио чираке и полијелеје. Увек је у тешким тренуцима помагао добрим саветом, али је онда намерно чинио нешто због чега би га сви сматрали лудим. Међутим, савет је већ био дат и човек којем је то било потребно је већ примио духовну помоћ. Ја сам по својој греховној природи некад била равнодушна, а понекад сам и осуђивала старца, слушајући туђа мишљења. Отац Гаврило је, наравно, све добро знао, али је увек праштао. Осећала сам његову љубав, било ми је лако да му приђем и да замолим за опроштај. И знала сам да ми је опростио пре него што сам га чак за то замолила. Лења и нерадна, ја ни сад кад старца више нема с нама, не показујем дужну љубав према њему, мало се за њега молим, али тачно знам да он и то опрашта и да ми помаже. Посебно сам запамтила свој први Васкрс у Самтавријском манастиру. Ближило се дванаест сати, сви су били узбуђени, врзмали су се тамо-овамо, одређивали су ко ће да носи иконе, барјаке, ко ће да звони у звона. Послови око празника су нас обузели толико да смо, чини се, заборавили на главно. Тада је отац Гаврило упао у олтар као ветар, на сав глас радосно кличући: "Христос Воскресе!" И запалио је ватру такве радости да смо сви почели да ликујемо због васкрслог Христа, а све испразне бриге су се решиле саме по себи. Старац Гаврило је саосећао с људима у најтежим тренуцима и покривао је наше немоћи својом љубављу. Никад није био равнодушан према људској несрећи. До 9. априла 1989. године30 и догађаја који су затим уследили живели смо прилично безбрижно. Старац је, предвидећи несрећу, једне ноћи почео да звони у звона и да виче: "Будите се! Читава Грузија тоне у крви!" Тада ништа нисмо схватиле – и старац је остао сам са својим болом. Понекад би ме обузело очајање. Једном сам упитала: "Оче Гаврило, да ли Грузија пропада?!" А он је просветљеног лица рекао: "Не пропада – почиње спасење Грузије." Старац Гаврило је имао безграничан дар љубави – привлачио је тако много различитих људи, верујућих и неверујућих, приводио их је Богу и Цркви, укрепљивао у вери. С посебном пажњом и топлином се односио према сиромашнима, страдалницима и увређенима, могао је сатима да их слуша и теши. Нажалост, нисмо увек могли да га схватимо – нисмо били спремни за то. Време тече, и све се више уверавам у то да је он један од великих подвижника, који су цео свој живот посветили Господу нашем Исусу Христу.
Оца Гаврила сам први пут видела 1986. године у Сионској саборној цркви у Тбилисију. Понашао се необично: за време литургије је викао на сав глас. Гледала сам издалека, не усудивши се да приђем ближе. Кад сам изашла из храма видела сам како је пао пред ноге Патријарха и молио за опроштај. Од тада се његов лик урезао у мом сећању. Две године касније срела сам га већ у Самтавријском манастиру у којем сам била искушеница-почетница. Једном сам му, зачувши његов громки глас потрчала у сусрет и нашла се право испред њега. Скаменила сам се од страха: имала сам осећај да испред мене не стоји земаљски човек, већ небожитељ. Нека сила ме је ударила као струја. "Чуо сам да нам је дошла љубав," рекао је нежним гласом, окренувши се према искушеници Нино (садашњој игуманији Мариам) и показавши на њу, рекао: "Постаћеш игуманија кроз дванаест година." Кад је старац дошао у манастир за свој смештај је изабрао мали дрвени кокошињац, иако је била хладна касна јесен. "Овде ће живети монах Гаврило и нико се неће усудити да уђе ту," објавио је свима. Мариам и ја смо се ипак усудиле да очистимо његово обитавалиште зато што је било упрљано изметом. За време чишћења старац је неочекивано ушао. Мислиле смо да смо га својим понашањем прогневиле, али се испоставило супротно, благословио нас је. За четири године мог живота у Самтавријском женском манастиру нисам напуштала старца. И премда је љубав заклањала осећање страха, никад ме није напуштао осећај да то није обичан човек. За то време смо више пута били сведоци његовог необичног понашања. Могао је да изнајми такси и да не плати ни копејку или да да педесет пута више него што треба; могао је да с гневом, без видљивог разлога, истера из храма било ког човека – угледног или обичног; могао је да иде зими без ципела; могао је да заустави на путу реку кола и да проси, да пева или да игра на било ком месту. Његов однос према људима се није могао објаснити с тачке гледишта људске логике: некога је много понижавао, некога би охрабрио похвалом; некога би натерао да испије вино "до дна"; некога би ставио да клечи и сатима му није дозвољавао да устане. Многи поступци оца Гаврила су излазили ван оквира норми понашања и понекад их је било прилично тешко схватити. Без обзира на то, ја сам свим срецем имала поверења у њега и волела сам га. Једном ме је отац Гаврило повео у Тбилиси. Почео је да проси испред храма Свете Тројице. Људи су му давали новац, а он га је давао мени. Међу овим људима су се задесили и моји познаници. Није ми било тешко да се по њиховим зачуђеним лицима досетим шта мисле о мени, али нисам за то марила, јер је поред мене био отац Гаврило. Често сам га видела веома озбиљног, углавном у Тбилисију, у цркви коју је саградио, где се затварао за време поста и никога није пуштао. (Премда му ни тамо нису давали мира, стално су долазили и долазили код њега, а он никога није могао да одбије и све је примао у својој келији.) Отац Гаврило је увек био замишљен и усредсређен. Никад се није шалио и није се правио јуродив, говорио је с нама о озбиљним духовним питањима. Овде је и изгледао другачије: бела прозирна кожа, миран поглед. "Спознао сам своју немоћ," често је понављао. Ове речи су звучале врло искрено – то је говорио чиста срца. Поред њега сам губила осећај за време и нисам могла да схватим да ли је наша беседа трајала сатима или неколико минута. Време је текло и све више сам схватала да су старчеве речи и поступци, ма како чудно изгледали, одражавали његову дубоку веру и велику љубав према ближњем. Цео живот је посветио испуњавању две заповести: љубави према Богу и љубави према ближњем. Старац ниједног "пониженог и увређеног" који би дошао код њега, није остављао без утехе, његов гнев никад није изазивао очај, већ је будио из душевне хладноће и равнодушности. Ноћу бисмо често чули његов глас, понекад је викао или се свађао се неким, или је с неким водио дијалог, али смо тачно знали да је био сам у келији. Ово његово општење с невидљивим силама ме је понекад плашило. Никад нисам сумњала у то да отац Гаврило има посебан доживљај света. Може се навести јако много примера који су то потврђивали. Једном је на празник преподобног Шија Мгвимског у манастир дошло много народа. Он се после литургије, за време трпезе, неочекивано обратио једном човеку и упитао га је да ли је починио неки тежак грех. Овај је, запањен, смерно признао да јесте. Сви су осетили нелагодност ситуације, али је отац Гаврило с зачуђујућом деликатношћу изгладио ову непријатност. Кад сам размишљала о ономе што се десило чудила сам се и томе како је старац видео грех у овом човеку, и томе како је сам човек смогао снаге да јавно призна свој грех. Данас је овај човек свештеник. Једном је код оца Гаврила дошла нека млада жена. Кад ју је угледао почео је да рида. Испоставило се да је старац духом видео да су ову жену задесила два веома тешка искушења. Једном сам заједно са својим духовником изашла из храма после исповести. То је вероватно био једини пут кад је духовник упорно захтевао да испуним нешто за шта тада нисам имала духовне снаге. Била сам очајна. Кад смо ушли у трпезарију пришао му је отац Гаврило и упитао га: "Зар ти је није жао? Шта радиш? Да ли знаш колико јој је лоше?!" Тако је знао шта ме је болело. А обично ме је "моловао" оваквим бојама, на пример: "Теодора неће пропасти – обориће с коња било кога, а сама ће да седне." Многи су волели оца Гаврила, али је било и оних који су га сматрали обичним пијанцем. Међутим, никад нисам видела да се отац Гаврило љути на њих – био је снисходљив према њиховој немоћи, опраштајући њихово осуђивање, зато што му није било потребно признање. Једне ноћи је почео да удара у звоно. Тако рано смо устајали на молитву и тако је мало времена остајало за одмор да сам хтела да још мало одспавам, а он је, непрекидно, наставио да звони и да све позива: "Устајте, Грузија је у крви! Поубијаће се браћа док ви спавате!" Тада нисмо схватали зашто нам старац није давао мира – нисмо схватали док се на нашу земљу нису обрушила веома тешка искушења.
У Самтавријском женском манастиру се подвизавам већ око тридесет година. Пре тога сам живела у Тбилисију у комшилуку оца Гаврила, близу храма свете великомученице Варваре и често сам долазила код њега у цркву. Кад сам први пут дошла тамо, од чуда сам се збунила: иконе су висиле на свим зидовима одозго до доле, на специјално постављеним стубовима, на затегнутом канапу су се такође налазиле иконе. Али, највише ме је запањила очева проповед. Док сам га слушала заборавила сам на све светске потребе – није било могуће слушати га без суза. Одмах ми је приликом првог сусрета предсказао да је мој пут манастир. Отац Гаврило је неустрашиво проповедао, иако је време било страшно и храмови су се затварали. Једном ми је отац Гаврило дао нешто замотано у папир. Тада је било врло тешко доћи до црквених предмета, нисам имала ниједну икону. Каква ме је радост обузела кад сам, одмотавши завежљај открила у њему иконе и крст. Ставила сам их у угао у којем сам се молила.
Други пут ме је благословио да се видим с мати Нино (Пеикришвили). Упознале смо се и она је почела да ми прича житија светих и да ме усрдно учи да читам псалме на старогрузијском. Могла сам дуго да останем у кући мати Нино. Сваког дана су код ње долазили млади људи од којих су многи касније постали свештенослужитељи. Након што је старац рекао да је мој пут – манастир, десило ми се знамење – глас ми је рекао: "Иди у Мцхету у манастир." Следећег дана смо у шест сати ујутру моја рођака и ја кренуле у Мцхету. Тада нисам остала у манастиру, већ сам дошла после неколико година. Добро се сећам речи старца Гаврила, које је изрекао мени, новопостриженој монахињи: "Кћери моја, мораш показати велико послушање и смирење." Крст који ми је поклонио виси на улазу у моју келију, тешећи ме, укрепљујући и чувајући од сваког зла. У молитвама молим оца Гаврила за укрепљење Самтавријског женског манастира и за све цркве и манастире Грузије.
Једном ме је отац Гаврило позвао и благословио да насликам икону Спаситеља. Одбијала сам плашећи се да нећу моћи. Али је старац рекао: "Немој да спориш, донећу ти све што је за то потребно, и ради оно што ти кажем." Схватила сам да је бескорисно да се супротстављам.
Почела сам да сликам икону и тако сам је брзо и лако насликала да сам се сама чудила. Чинило ми се да Спаситељ изгледа врло строго, то сам и рекла старцу. "Немој да се секираш. Потребна ми је баш таква икона Спаситеља," рекао је, чиме ме је врло обрадовао. Заблагодарила сам Господу за то што ми је дао могућност да Му послужим. По благослову Његове Светости и Блаженства Католикоса-Патријарха Илије II и митрополита Цхум-Абхаске епархије Данила, с још неколико монахиња сам премештена из Самтавријског манастира у Сванетију.32 Вратила сам се годину дана касније. Отац Гаврило није желео да поново идем у Сванетију, али је у то време код њега дошао настојатељ цркве из Сванетије отац Георгије, и дуго су разговарали. Затим ме је старац позвао и рекао: "Знаш, настојатељу је потребна помоћ. Кад би ми дозвољавало здравље, сам бих отишао код њега. Узимам на себе све твоје немоћи и благосиљам те – иди у Сванетију."
Старац се усрдно молио и Благодат Божија је сишла на Сванетију.33 Због тога се отац Георгије на свакој литургији моли за упокојење старца Гаврила, помиње га као великог молитвеника. Моја мајка, схимонахиња Јована, је из световног живота у манастир дошла кроз велика искушења. Имала је саркому ноге, два пута је оперисана. Лекари су већ изгубили наду, а ми, родбина, уздали смо се само у Бога. Њено стање се из дана у дан погоршавало. Без обзира на то што је отац Гаврило боље од мене знао стање моје мајке он упита: "Како ти је мајка?" Одговорила сам: "Не плаши се смрти, мирно је чека." Он је страшно почео да виче: "Шта мислиш да се трпљење сматра мучеништвом? Од тебе ће се тражити одговор за њу као од кћерке. Дајем ти благослов да одмах данас одеш код Патријарха и да од њега сазнаш вољу Божију." Патријарх је благословио операцију и лекарски конзилијум је одлучио да се под хитно ампутира нога. Схимонахиња Јована се по милости Божијој и молитвама оца Гаврила, добро осећа. Једном је отац Гаврило мирно седео у дворишту манастира на клупици. Пришла му је лепа жена нашминканих очију, у панталонама. Села је старцу у крило, пољубила га је и рекла: "Оче Гаврило, како сте Ви лепи. Свиђате ми се! Опет ћу Вам доћи..." Стајали смо укочено, не схватајући шта се дешава.
Отац Гаврило као да се скаменио. Мислили смо да је неко намерно послао ову жену. Старац је дуго слушао, није је прекидао, затим је изговорио: "Дођи, Маквала, опет дођи..." Кад је чула да ју је старац назвао по имену, нагло је скочила са старчевих колена и потрчала према излазу не осврћући се. Мислили смо да ће се, ако се Маквала и врати следећег дана, поновити исто. Маквала се заиста вратила, али се десило чудо: није имала ништа заједничко с оном која је јуче долазила јуче: носила је дугу црну сукњу, на глави је имала мараму, очи су јој биле уплакане. Стајала је на улазу у келију оца Гаврила и са сузама је понављала: "Оче Гаврило, знам да нећеш отворити врата. Знам да те никад нећу видети, опрости ми моју јучерашњу бестидност. За све ти благодарим." Запањила нас је оваква промена. Нисам одмах могла све то да примим, али сад јасно видим да је старац Гаврило невидљиво учинио чудо – исцелио је заблуделу жену. Сећам се како је следећег дана, још пре доласка Маквале, старац неочекивано устао и ушао у своју келију. Нема сумње да је предвидео њен долазак и да није хтео да се сретне с њом, а уочи првог сусрета целе вечери никога није примао и молио се испред иконе Пресвете Богородице.
Следећег дана је после литургије пао на прагу храма и ударио се у главу. Сви су се уплашили. Четири монахиње су га с напором подигле и понеле у келију. Нисмо могле да га ставимо на софу и опрезно смо га ставиле на под. Старац је јечао – било нам је врло страшно. Једној монахињи се измакао лакат и она је ударила по диркама клавира који је стајао у старчевој келији. Он је на звуке музике подигао главу. Друга монахиња рече: "Удари још једном по диркама, можда ће се старац освестити." Зачула се музика. Отац Гаврило устаде као потпуно здрав човек и рече: "Свирајте мало "Шалахо!"34" и поче лепо да маше рукама. После игре запева, а кад је завршио с певањем, заплака: "Шта ми се десило, лукави ме је победио. Јуче ми је рекао: "Сутра ћеш ти мени да играш!" – то се и десило." Нисмо смели да хвалимо оца Гаврила. Није трпео људску похвалу и зато је учинивши нешто добро одмах почињао да се прави јуродив. Постали смо сведоци победе старца над ђаволом и он се, не желећи људску славу, претварао да га је лукави наводно савладао.
Старац Гаврило је имао тако чврсту веру, био је такав молитвеник и извршилац заповести Божјих, да није било могуће замислити да га лукави победи. Понизио се, правио се да је немоћан да бисмо ми поверовали, и успео је у томе. Господ је тек после неколико година просветлио наш разум и ми смо видели старчеву мудрост. Такав је био наш вољени наставник којег, нажалост, често нисмо разумевали. Није нас случајно прекоревао: "Нисте схватили моју љубав." Молим оца Гаврила да се моли пред Господом за спасење наших душа.
У Самтавријски женски манастир сам дошла 11. септембра, на дан Усековања Главе Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Прво сам била на послушању у трпезарији. Кад је отац Гаврило једном свратио у трпезарију представили су ме и рекли да сам рођака мати Кетеван и да желим да останем у манастиру: "Ова Шантеклера? Ова Шантеклера?"35 Ове речи је понављао док ридајући нисам истрчала из трпезарије. Једном смо се спремале да изађемо из манастира важним послом и трудиле смо се да нас старац не примети (није волео кад монахиње излазе из манастира). Удаљиле смо се поприлично далеко и мислиле смо да нас више неће видети, кад је он одједном искрсао пред нама. Тада још нисам знала да има дар прозорљивости и да није могуће утајити од њега било шта. Није нам рекао ни речи, али се у његовим очима осећао прекор. Једном сам без благослова кренула кући. У аутобусу ме је обузела таква срамота због мог поступка да сам се расплакала. Код куће су се веома обрадовали мом доласку. Сели смо за сто и мирно разговарали. Родитељи су одједном ненадано почели да се свађају. Намеравала сам да останем у гостима три-четири дана, али сам помислила да је ипак боља манастирска грдња него родитељска свађа и вратила сам се у манастир. Поред степеништа је стајао старац Гаврило. Позвао ме је да дођем. Прекрстила сам се и почела да се пењем припремивши се на то да ће ме изгрдити. Међутим, он ми је ставио руку на главу и рекао: "Кћери, знаш како те сви волимо. Да се ниси вратила, и ја бих отишао одавде."
Испоставило се да су сестре за мој одлазак рекле оцу Гаврилу. Старац је благословио да се чита акатист Светитељу Николају и да га моле за мој срећан повратак. Старац Гаврило нас је својим молитвама и Богом дарованом силом подстицао да чинимо оно што је било угодно Богу.
За време совјетске власти радила сам у финансијској организацији. Духовник ме је благословио да напустим посао, али нисам могла то да испуним, зато што су моји родитељи били против. Нисам знала како да поступим, сва сам се измучила. Кад одједном сањам: прелиставам папире на којима су приказане неке нејасне фигуре. Одједном се на страници појављује лепо пољско цвеће и на њему крст свете Нине. Сматрала сам да је то Божји знак и напустила сам посао уз Божију помоћ. Две године после тога духовник ме је благословио да будем на послушању у манастиру. Моја мајка је била категорички против. Сваког дана сам читала акатист Николају Чудотворцу и преклињала га за помоћ. Двадесет другог маја, на празник Светитеља Николаја, дошла сам у Самтавријски женски манастир и остала у њему по благослову игуманије Кетеван. Следећег дана сам угледала старијег монаха. Био је чудно обучен, на грудима је имао велику икону Спаситеља. Помислила сам да је душевни болесник, а он ме је, као да је погодио моје мисли, погледао тако строго да сам се збунила. Рекли су ми да је то старац Гаврило – прозорљиви старац код којег сви долазе по утеху и савет. Заиста, примио ме је с љубављу и дуго је разговарао са мном. И данас се сећам његових поука.
По благослову игуманије, била сам на послушању у трпезарији. Старац је често свраћао у трпезарију, разговарао је с нама, чак је давао кулинарске савете. Причао је како је сам некад спремао храну за ученике богословије. Неколико месеци после мог доласка у манастир доживела сам тешко искушење. Нека жена ме је оклеветала и почела је да врши притисак на мене, али то никоме нисам причала. Односи између нас су се толико заоштрили да сам одлучила да одем из манастира. Међутим, никоме нисам говорила ни о томе. Једном сам ишла у храм на службу. Отац Гаврило ме је зауставио и тихо рекао: "Непријатељ хоће да одузме благодат, треба крепко стајати и трпети." Зачудило ме је то колико је тачно схватио моје душевне муке. Моје чуђење је било још веће кад је старац у храму пришао жени која ме је увредила и разобличио је. Заблагодарила сам Господу и одустала од намере да изађем из манастира. Ускоро сам постала расофорна монахиња с именом Кетеван, а тачно две године касније, на дан Николаја Чудотворца, двадесет другог маја, постала сам монахиња с именом Нино. Затим сам прешла из Самтавријског манастира у други. Старац Гаврило је био категорички против, говорио је: "Немој да идеш од игуманије Кетеван – бићеш кажњена." Осам месеци касније, схватила сам да се старчеве речи заиста обистињују. Искушења су била тако јака да сам одлучила да се вратим у Самтавријски манастир и одмах сам отишла код старца. Примио ме је с радошћу и осетила сам да се много секирао и да се молио за мене. Годину дана касније, игуманија Кетеван и духовник манастира су накратко отишли у Аџарију. То време је за мене било веома тешко. Мучиле су ме разне помисли и отишла сам код старца Гаврила с питањем да ли исправно живим, да ли ћу се тако спасити. Старац је био врло уморан и сматрала сам да је неумесно да говорим о личним стварима, па сам ћутала, али је неколико минута касније он сам нарушио тишину: "Сестро, живи исто као што си живела и угледаћеш Царство Небеско." У последњим тренуцима старчевог живота налазила сам се у његовој келији. У цркви су се од јутра читале молитве. Увече су допутовали митрополит Данило и ахримандрит Михаил. Старац се на читању девете песме Канона осмехнуо и предао је своју праведну душу Господу.
Раније сам у храм ишла само да запалим свећу. Моја вера је била врло слаба док ме моја бака Ирена Багратиони није позвала у Париз, где је живела у емиграцији после револуције. Служила је као црквењак и појац у храму свете равноапостолне Нине. У храму привремено није било богослужења зато што се стари старешина упокојио, а нови, отац Арчил (он тамо и данас служи), још није бо постављен. Зато ме је бака водила у грчку православну цркву. Трудила се да продуби у мени веру, искрено желећи да почнем да се исповедам и причешћујем. Већ сам била спремна за исповест, али нисам могла да се исповедам с преводицем код свештеника-Грка. Међутим, кад је свештеник сазнао да сам из Грузије, рекао је: "Ради невино проливене крви грузијског народа, нека ти Бог, чедо, опрости сва сагрешења од рођења до данашњег дана." Тако ме је први пут у животу, без исповести, причестио грчки свештеник. Мој живот се после тога потпуно променио.
Неочекивано за баку, одлучила сам да се вратим у Грузију. Моја одлука је била чврста и бака ме је одмах послала кући. На послу је све текло нормално, али нисам могла да нађем душевни мир и једном сам, изненада и за саму себе, ускликнула: "Господе, где да нађем спасење и утеху?" – и... случајно сам притиснула дугме телевизора. Оданде су допирали звуци црквеног појања. Схватила сам: моје место је у манастиру. Другарица ми је предложила да отпутујем у Мцхету у Самтавријски женски манастир.
Захвална сам Богу за то што ме је Он тако кратким путем довео у манастир у којем сам се и упознала са старцем Гаврилом. Кад сам га први пут угледала у храму запањило ме је његово лице, светло и благодатно. Одмах сам га заволела и трудила сам се да му будем што ближе. Све слободно време сам проводила код њега у келији, често сам га возила колима. Много ми је помагао, поучавајући ме и укрепљујући у вери. Једном смо били у његовој келији. Ћутала сам видећи да је старац због нечега узнемирен. Сам је нарушио тишину изговоривши: "Колико невоља очекује Грузију, колико мучења!" Затим ми се обратио: "И на твоју главу ће се обрушити многе невоље, али ће се све то десити ради твог очишћења." Затим ми је отац Гаврило понудио да попијем кафу и у руке је узео веома прљаву шољицу. Као да то не примећује, старац је налио у њу кафу и дао ми је да пијем. Осетила сам одвратност, али сам је савладала и попила. Никад нећу заборавити његов радостан поглед. Пољубио ме је у главу: "Заиста ме волиш, заиста волиш Бога, настави тако и Бог ће увек бити с тобом." Од тада смо се још више спријатељили.
Једном се спремао да иде у манастир Џвари (Крста)36 и захтевао је да купимо вотку. Поред храма је одједном испод мантије извадио флашу, отпио мало и дао мени. На силу сам отпила један гутљај. Затим је дао нашим другим сапутницима и радосно рекао: "Видиш, нико нас не осуђује, сви ће се они спасити." Мислила сам да ће се све завршити на томе, али је старац рекао: "Немамо хлеба. Треба набавити новац – седи да просиш." Шта да се ради? Села сам да просим. Почели су да нам дају милостињу. Кад се накупило поприлично новца отац Гаврило је позвао све оне који су били у близини и нахранио их је од овог новца. Сам није узео ни залогај, а ову необичну трпезу је завршио речима: "Ко се понизи биће узвишен." Кад су се у Грузији сваког дана одржавали митинзи он ми је говорио: "Хајдемо, треба да их умирим," – и проповедао би ставши међу демонстранте и све се некако смиривало. Једном смо се спремиле да одемо из манастира на неко време. Старац је упозорио: "Немојте да идете – биће непријатности." Нисмо поверовале и кренуле смо. На путу смо имале саобраћајну несрећу и само смо чудом остале живе. Кад смо се вратиле старац је рекао да се много молио да се вратимо живе. Једном је причао: "Кад сам био мали пожелео сам да посетим гроб преподобног Антонија Марткопског.37 Успут сам јако огладнео. Падајући с ногу од умора заспао сам на самој земљи, а кад сам отворио очи угледах неког човека. Он ми даде хлеб и воду и нестаде. Кад сам с муком дошао до манастира и угледао икону Антонија Марткопског схватио сам да је човек који ме је спасао од глади био сам преподобни Антоније. Од тада већ много година желим да служим молебан на његовом гробу." Нажалост, није му успело да то учини. За то сам и ја крива. Нисам нашла времена да га одвезем на гроб Антонија Марткопског, иако ме је за то више пута молио. Бог нека опрости свима који су нешто згрешили пред њим, јер нисмо до краја схватали ко је он и нисмо показивали дужно поштовање према овом дивном старцу.
Једном сам уснила сан да сам одређена да будем келејница оца Гаврила: негујем га, а он ме учи богоугодном животу. Следећег дана ме је владика Данило позвао да дођем и по препоруци игуманије Кетеван, наложио ми је да негујем болесног старца. Одмах сам с радошћу отрчала код оца Гаврила и испричала му о свом сну и о благослову. Тада сам врло мало знала о монашком животу. Моја знања су се ограничавала са свега неколико духовних књига које сам прочитала. Зато сам с великим интересовањем посматрала оца Гаврила и његов живот поредила са животом светаца. Сећам се следећег догађаја. Донели су јело. То је био сутлијаш. Баш ми се јело. Старац, који је у то време чистио рамове за иконе, подигао је главу и рекао: "Једи, ако хоћеш," затим је узео чинијицу, очистио је крпом и пружио ми је. Пробала сам сутлијаш, јако је смрдео на керозин, али сам ћутке, приморавајући себе, све појела. Старац је узео чинијицу од мене, помирисао је, и осмехујући се упитао: "Чини ми се да је крпа била у керозину, како си јела?" Онда је упитао да ли желим да учим. Рекла сам да желим. "Али онда добро запамти да сама желиш да учиш," рекао је старац и још једном замолио да јасно поновим свој одговор. Некада су оци новајлију у манастиру испитивали на следећи начин: говорили су му грубе речи проверавјући га. Ако је овај стрпљиво подносио срамоћење, остављали су га у манастиру, а онога ко није хтео да трпи и ко се љутио, слали су назад у свет. Старац је започео "школовање". Понекад би ме истерао из келије. Тада бих се сетила да сам сама пристала да учим и враћала сам се, кајала, молила за опроштај и он ме је примао с великом радошћу. Понекад би ме намерно срдио да би се открила слаба места моје грешне душе. Отац Гаврило је унапред говорио: "Данас ће се с тобом посвађати, видећемо како ћеш да издржиш." Искусила сам и клевету, и увреде и вређања. Дешавало се да нисам могла то да издржим, а он ме је, све унапред осећајући, са сузама поучавао: "Кћери, желим да брже напредујеш. Кад ме се будеш сећала, сети се и тога како сам те љутио. Што сам те више искушавао, тим сам те јаче волео." Једном сам стајала поред старчеве келије у манастирској порти. Пришли су ми ходочасници и замолили да им дам воде. Мрзело ме је да идем по воду и послала сам их у трпезарију. Кад сам ушла у старчеву келију он строго упита: "Како се десило да не учиниш добро дело? Брзо иди, дај људима воде, да те нико не предухитри. И запамти да се чак ни једна чаша воде дата ближњем, неће изгубити пред Богом." Старац Гаврило је водио према Царству Небеском привлачећи све људе хришћанском љубављу, смирењем и послушањем. "Свако искушење ће проћи поред смиреног и неће га дотаћи. Господ смиреном даје благодат; без смирења нико неће видети Царство Небеско," учио је старац. Он је вршио "испите" из смирења и послушања, а значење његових "испита" смо често схватали тек после неког времена. Једном је неко старцу донео јабуке. Он је заповедио да се скува слатко од ових јабука, само са семенкама. Мислила сам да ће се укиселити и скувала сам без семенки – и цело слатко се укиселило. Овим поводом старац је испричао следеће: "Једном је ава свом послушнику дао расад купуса и благословио је да га посади наопако – да корење буде на горе. Послушник је помислио да је отац остарио и да не схвата шта говори. Посадио је корење у земљу и цео расад је пропао. "Ето, то је плод непослушања," рече ава. Послушник замоли за опроштај и посади расад онако како је наставник благословио и расад се примио. "То је плод послушања," рече ава овог пута." Једном је неко старцу Гаврилу донео тридесет јаја, он је благословио да петнаест врати, али људи нису послушали и оставили су их. Свих ових петнаест јаја се претворило у мућак и бачено је. Она су била плодови непослушања, и нису се могла јести. Један монах упита старца шта је пост. "Сад ћу ти објаснити," одговорио је и испричао монаху све грехове које је овај починио. Монах од стида није знао шта да ради. Плакао је павши на колена. А старац је с осмехом рекао: "А сад иди, ручај." – "Не, оче, хвала, не желим," одговори монах. "Управо то и јесте пост, кад се сећаш својих грехова, кајеш се и више не размишљаш о храни."
Отац Гаврило је говорио: "Неки тврде да не осећају блудну страст, али то је глупост: док постоји разлика међу половима, биће и борбе. Главно је да се ради љубави према Христу не приђе жени кад човека напада телесна страст. Управо то и јесте подвиг." Једном је у Самтавријском манастиру било много страних туриста. Старац их је погледао и рекао: "Они позади имају огледала на којима се виде њихови грехови." Кад је био болестан и лежао у својој келији замолио је једног парохијанина да оде у храм и тамо потражи икону Спаситеља. Прецизно је објаснио коју тачно и где. У храму су заиста нашли ову икону, прашњаву и с оштећеним рамом. Очишћена је, рам је поправљен и икона је стављена у олтар. Свештеник је рекао да остане тамо. Кад се парохијанин вратио код оца Гаврила и све му испричао, он је остао врло задовољан и рекао је: "Управо то сам и хтео." Пред Велики пост, у недељу праштања, увек је с амвона на коленима све молио за опроштај. Ако се дешавало да човек који је увредио старца није долазио код њега да моли за опроштај отац Гаврило је сам ишао код тог човека.
Кад сам била старчева келејница и неговала га, све моје страсти су некуда нестале, појачале су се разумне помисли. Понекад сам се осећала врло лако, као да сам летела на крилима, тада се старац трудио да ме отрезни. А кад сам падала у униније и кад ми је било тешко на души, он ме је тешио: "Потрпи, потрпи!" Сећам се, једном је требало да одем из манастира неким послом. Старац је упозорио: "Запамти да је твој духовник све време с тобом!" И заиста, имала сам осећај да зна сваки мој корак и без обзира на то што сам веома желела да видим своју родбину одмах сам се, чим сам завршила посао, вратила у манастир. Био је ведар сунчан дан. Старац је код келије разговарао с једном парохијанком. Сунце јој је заслепљивало очи и она је замолила за дозволу да уђе у келију. Старац је с чуђењем упитао: "Зар је тако тешко гледати сунце?!" Често је молио да га на изласку сунца изведем из келије и говорио је: "Знаш да сам у пријатељству са сунцем." Једног јутра је код њега дошла млада жена и рекла је да тог дана иде на рођендан, а нема поклон, па је замолила старца за икону. Помислила сам: "Како се ова жена дрзнула да се старцу обрати с таквом молбом?" Старац није волео да поклања иконе, али је њој одмах поклонио, а онда јој је дао још и крст. Жена је павши на колена рекла: "Као да сте прочитали моје мисли!" Једном је у келију код оца Гаврила дошао брачни пар, жена је била трудна. Старац им је говорио да дете све схвата и да га још у мајчиној утроби треба учити Речи Божијој. Муж се зачудио: "Ја не чујем како људи причају иза зида. А шта може да чује дете у мајчиној утроби?" – "Не верујете?" упита старац и окрену се према жени: "Малишане, да ли ме чујеш?" Плод је почео да се креће толико јако да је жени било тешко да стоји и она је села.
Код старца су довели госта с Атонске Горе. Отац Гаврило му је одмах поклонио икону свеца чије је име овај носио, - пре него што су госта стигли да представе старцу. Зачуђен, гост је пао на колена пред старцем и замолио га је да дође на Атон, али је отац Гаврило одговорио да никуда неће ићи из Грузије. Овај гост био је настојатељ Ксенофонтског манастира. Једном сам седела у старчевој келији. Он ме је одједном замолио да га оставим самог. Веома сам се зачудила и пожурила ка излазу, а кад сам се осврнула видела сам да његово лице сија као сунце. Било ми је дозвољено да улазим у келију без молитве, само се прекрстивши. Једном сам ушавши у келију чула да старац с неким разговара. Погледала сам унаоколо, али нисам никога видела. Кад сам упитала старца с ким је причао, он одговори: "С Анђелима." Једном је код старца дошла нека жена и рекла да јој је спасио живот и да жели да му се захвали. Испричала је: "Живим у старој кући поред гробља. Једном су у моју кућу упали разбојници. Од страха сам почела јако да се молим, да молим оца Гаврила за помоћ. И изненада сам угледала чудо – однекуд се појавио старац и претећи великим штапом, отерао је разбојнике из куће. Чим су разбојници побегли, старац је нестао – исто тако нагло као што се и појавио." Сећам се како је отац Гаврило, већ болестан, замолио да га одведемо у храм. Тамо је клекао на колена испред иконе Мајке Божије и преклињао: "Прими мене на жртву, а Грузију спаси!" Кад би мисао о Грузији обузимала његово срце, он би ме позвао да дођем и замолио да отпевам успаванку. Сва бол грузијског народа је пролазила кроз његово срце. "Тешко оном монаху или монахињи, које не дира бол сопственог народа," говорио је старац. Кад су га људи вређали, исмевали, псовали, с чуђењем сам питала: "Није ваљда да их ипак волите?" А он је тужно одговарао: "Сад их још више жалим и још више волим."
Људе који су код њега долазили старац није остављао да чекају: "Како могу да будем миран ако ме неко чека? Добар монах мора имати срце осетљиво као жена." Његова мала келија је могла да прими много посетилаца, све их је окупљао и давао им је духовне савете и поуке. "Не брините се за тело, размишљајте о души, о спасењу душе. Онај ко је победио свој језик и стомак, већ је на правилном путу. Пре свега тражите Царство Небеско, а остало ће се само придодати,"39 подсећао је на речи из Светог Писма. "Да ли се сме слагати да би се спасио човек?" неко је упитао старца. Он је одговорио: "Понекад човек крије нешто да не би нашкодио другом човеку," и испричао је следећу причу: "Један разбојник којег којег је јурила потера, утрчао је код отшелника и замолио га је да га сакрије. Овај га је сакрио. Кад је упала потера и упитала да ли је неко свраћао код њега монах је мирно одговорио да никога није видео." Није добро кад лажеш због страха. Кад не говориш истину због љубави према човеку – лаж ће се, наравно, уписати као грех, али ће љубав све покрити. Једном је упитао: "Ко ће ми објаснити: шта значи: уписао је молитву у грех?"
"Вероватно се неправилно молио," био је одговор.
"Не, правилно се молио," рекао је старац.
"Вероватно се није молио срдачно."
"Не, молио се срдачно."
"Вероватно се молио непажљиво, расејано."
"Не, сад ћу вам објаснити," рече старац. У тај час уђе код њега једна парохијанка по благослов. Старац ју је замолио да нешто учини, а она је одговорила да сад не може, а касније ће видети. "Сад ће да оде и молиће се пет сати. Али, како ће Бог услишити њену молитву – јер она није помогла молиоцу? Ако не испуњавате заповести Божије, не узнемиравајте Бога многим молитвама, Он неће чути и ваша молитва ће вам се уписати у грех. Добра дела отварају врата Раја. Смирење ће увести у њега, а љубав ће показати Бога. Ако за молитвом не следе добра дела – она је мртва," говорио је старац. Једном је код старца дошао брачни пар, који је одавно био у браку, али није имао деце. Лекарска дијагноза није била утешна. Старац им је рекао да клекну на колена и благословио их је, а онда им је рекао да три пута закажу молебан Јовану Крститељу и да ће добити дете. Кад су супружници одлазили, старац је још једном поновио да ће им се за годину дана родити дете. "Ако буде дечак даћу му име Гаврило," рекла је жена. "Царица Тамара је била жена, а по чему је била гора од других?" одговори старац. Годину дана касније им се родила девојчица. Новорођенче су донели код старца ради благослова.
Старац је причао: "Једном се у олтару за неког свештеника причало да је пијаница. И ја сам га осудио, без обзира на то што тог човека нисам познавао, - пожелео сам да се покажем пред Патријархом. У нашој кући је увек било много вина. Ја не пијем, али ми се једном пило и попио сам. А кад сам попио, отишао сам у Сиони40 и дрско сам ушао у олтар. Нашао сам се управо на месту на којем сам осудио оног сиротог свештеника. Пољуљао сам се, а Патријарх ме је придржао тако да други нису чак ни приметили. Затим сам се досетио због чега ми се то десило. Кад осуђујеш некога, осуђујеш Самог Бога." Једном је код старца дошао младић. Старац га је строго погледао и рекао: "Иди и причести се, спасиће те благодат Причешћа." Младић се истог дана причестио. Затим је испричао: "Одмах после Причешћа код мене је свратио друг и позвао ме је да одем с њим у госте. Али, сам одбио због тога што сам се причестио. Друг је отишао сам. Имао је саобраћајну несрећу и погинуо је."
Једном је отац Гаврило рекао познатом младићу: "Буди опрезан, може да ти се деси несрећа." Неколико дана касније неко је пуцао у њега, али му је метак само опрљио косу, не наневши му било какву повреду. Старац је причао: "Једном сам у Тбилисију на улици проповедао о Христу. Напала су ме двојица младића, скинули су с мене крст и медаљон с моштима и побегли. Шта сам могао да учиним? Викнуо сам да се врате. Вратили су се. Кажем им: "Приђите." Они приђоше. "Дајте ми медаљон с моштима," – дадоше ми. "Крст нека остане с вама и сам ће вас осудити," рекао сам им.
Ускоро су код мене дошли људи с молбом да служим опело за неког човека. О њему се причало да је недељу дана пре тога скинуо крст са свештеника и да му је овај рекао: "Крст ће те осудити." И ево, овај момак, који је до тада био апсолутно здрав, изненада се тешко разболео и умро је. "Оче Гаврило, он ће вероватно доспети у пакао?" – "Молићу се да се из пакла подигне у Рај." Отац Гаврило је понакад поучавао људе на чудан начин. Излазио је из келије, седао на столицу, звао би некога да дође код њега и заповедио да оде у келију и донесе шерпицу. Човек никако није могао да је нађе. Старац је почињао да виче на њега – тада су се одмах показивала слаба места тог човека. Са временом је човек, који је захваљујући старцу спознао своје немоћи и онај кога је он "истренирао" у смирењу, лако је могао да се брани од демонских сплетки.
Старац је волео да седи поред своје келије. Једном је неки свештеник пролазио поред нас. Отац Гаврило ме је тихо упитао: "Хоћеш да продрмам овог свештеника?" Уплашила сам се и замрла у очекивању. Старац га је грубо изгрдио. Свештеник је мирно саслушавши рекао да је још гори и да заслужује још већи гнев. Тада га је старац загрлио с љубављу и назвао својим братом. Отац Гаврило је из келије често износио крчаг, поставио би га и одозго прекрио крпом, као да га је сакрио. У ствари, крчаг се врло лепо видео. Правио се да пије како би сви мислили да је пијанац. Једном је неколико људи који су изашли из храма почело да баца каменице на пса- бескућника. Отац Гаврило је видео ово и с болом рекао: "Боље би било да уопште нисте били на литургији." Код оца Гаврила су довели једног искушеника, који се спремао за монашки постриг. Старац га је дуго гледао, затим га је загрлио и благословио. Из житија Симеона Јуродивог41 знамо да је грлио људе желећи самим тим да запечати на њима благодат Божију.
Дешавало се да за време пострига оних које су очекивала велика искушења отац Гаврило рида испред икона. Једном је вршен постриг неке монахиње. Старац је горко плакао и говорио: "Кћери, кћери, како ми те је жао, ти овај крст не можеш да понесеш. Дошло је време и она је напустила манастир." Једном су код оца Гаврила дошли важни чиновници. Старац је свима рекао да клекну на колена. Један младић је то гледао с недоумицом. Старац га је, одгонетнувши његове мисли благословио да клекне на колена. Овај није знао шта је послушање и није послушао, али кад је старац поновио своје речи по други пут, човек је упркос својој вољи пао на колена и без благослова више није могао да устане. Старац је веома волео оперу "Даиси"42 и неколико пута је ишао у драмско позориште на ову представу. Посебно му се свиђао моменат кад Католикос благосиља народ. "Без обзира на то што на сцени није био прави Патријарх, већ само глумац који је играо ту улогу, ипак сам устајао кад се он појављивао на сцени," сећао се старац. Једном глумац нешто није учинио како треба и отац Гаврило га је зауставио: сам се попео на сцену и указао где је овај погрешио. Представа је прекинута и старац је директно с бине почео да проповеда.
Једном је код старца дошла девојка и испричала да се у њиховој кући стално дешавају свађе и скандали, а недавно је брат побегао од куће. Старац се одмах спремио и отишао је у ову кућу. Кад су дошли брат је већ био код куће. "Нека сила ме је натерала да се вратим," рече он. "Отац Гаврило је пришао иконама и почео да се моли. Видела сам како је икона Мајке Божије заблистала и како су зраци обасјали старца," причала је девојка. "Он је завршио молитву и отишао. Од тада су у нашој кући завладали спокој и мир." Старац је био задивљујући проповедник. Никад ништа није записивао, али би се човек његових речи сетио управо у тренутку кад је то било потребно. Старац је био проповедник љубави. Често је говорио о љубави исто као апостол Павле: "Права љубав је великодушна, није ташта, није надмена, не чини зло, није завидљива, не горди се, не гневи се, све трпи и има поверења. Међутим, егоизам се супротставља љубави. Егоиста ништа не даје, све граби за себе. Он никад неће бити задовољан, чак ни ако стекне сва богатства света. Ако имаш све, али немаш љубави, сматрај да немаш ништа." Старац је упитао једног парохијанина: "Знаш ли шта значи волети ближњег?" – "Како да не знам!" био је одговор. Ако неко умире, а ти га покријеш својим телом и умреш уместо њега..." – "Да. И ја ћу испричати шта значи волети ближњег. Ако је неко болестан и потребан му је лек, а треба га донети издалека, можда и ноћу, и проћи кроз шуму којом лутају вукови, - и ти без размишљања кренеш на пут ради спасења ближњег – то је љубав."
Старац је говорио: "Човек може да се научи љубави и ви то морате да чините. Ако видите несрећу ближњег – молите се за њега. Тако ћете се и научити љубави. Ма шта да се деси, не губите наду у Бога. Онај ко у себи до краја буде сачувао веру неће бити гладан и неће пострадати од природне непогоде." Отац Гаврило је учио: "Молите се. Молитвом се могу померити брда. Пре свега тражите Царство Небеско." – "А како се за време јела може тражити Царство Небеско?" упиташе га. "Кад једеш сећај се гладног, жедног, страдалника." Старац је често плачући говорио: "У Грузији се мењају обичаји. Оне који подлегну светским саблазнима препознаћете на следећи начин: они ће ићи голи. Хришћани ће бити пристојно обучени. По канонима Свете Цркве жена не сме да носи панталоне. По човековој одећи види се и његово духовно стање." Отац Гаврило је унапред знао где ће бити сахрањен. Тада су људи мислили да се шали зато што је на том месту лежало много ђубрета и шута. Али, све се десило као што је старац предсказивао.
Старац је често долазио у Шио-Мгвимски манастир. Кад је био у манастиру, увек је био на послушању. Једном га је настојатељ благословио да помаже у чишћењу храма. Искушеник је прао под. Отац Гаврило је нашао четкицу за зубе и стругалицу, клекао је на колена и очистио цео под, чак и фуге између плочица. Старац је причао како је једном затворивши очи угледао царицу Тамару. Она му је показала место свог гроба говорећи: "Гаврило, овде је мој гроб." Старац је говорио да се док се нерукотворна икона Спаситеља буде налазила у музеју43, неће појавити Ацкурска икона Мајке Божије44 и Иверска икона неће доћи с Атона да освети Грузију. Једном је на територији манастира филмски режисер Гиули Чохонелидзе снимао филм о Антимозу Ивериелију.45 Старац је у то време тешко боловао. Код њега је дошао јеромонах ради миропомазања. Кад је угледао старца на ногама после Миропомазања Гиули Чохонелидзе се веома зачудио и замолио је за дозволу да га сними кад буде ишао око храма. Старац је благословио и снимљени су следећи кадрови: испред литије иде старац Гаврило и кропи светом водицом све унаоколо, а за њим иду игуманија Кетеван и монахиње с иконама и појањем песама. Филмски режисер је рекао: "Желим да снимим филм о доласку Иверске иконе Мајке Божије са Атона у Грузију, да ли бисте могли да учествујете?" – "Зашто да не," одговори старац, "само поред мене мора бити седам правих монаха," и наставивши да се прави јуродив, с осмехом упита: "А шта ако будем пијан и паднем кад кренем по води?" – "Не бојте се, ставићемо испод дрвене даске. Оне се неће видете и ви ћете проћи по њима," одговори режисер. Старац тада устаде и намрштивши се, рече: "Какав сам ја монах ако не могу сам да прођем по води и ако ми постављају даске."
Једном је код оца Гаврила дошао неки јеромонах и рекао да не верује у његова чуда. "Клекни на колена," благослови отац Гаврило, и монах смерно стаде на колена. "Док не благословим, сам нећеш моћи да устанеш с колена." И заиста, није могао да устане. Старац је учио: "У последња времена људе ће спасити љубав, смирење и доброта. Доброта ће отворити врата Раја, смирење ће га увести у њега, а љубав ће показати Бога." Све оне који су долазили код њега по благослов с плачем је преклињао: "Чините добро, да би вас ваша доброта спасила. Земља се до пола претворила у пакао, антихрист стоји на вратима и не само да куца него проваљује. Видећете антихриста, он ће се потрудити да се зацари на целој планети. Свуда ће бити прогони. У Грузији ће бити мање прогона, јер је она је удео Мајке Божије. Само будите сложни, држите се заједно, по десеторо-петнаесторо. Помажите једни другима. Не бојте се: у тешким тренуцима ћу бити с вама и помоћи ћу вам, иако ме нећете ни видети. Премда се и раније говорило о доласку антихриста није било оваквих знамења. Било је ратова, али није било небеских чуда и свеопште отуђености. У последња времена немојте гледати у небо: можете да се преластите чудима која ће се тамо дешавати – да погрешите и да погинете. Антихрист се већ родио. Његов жиг ће видљиво стављати на руку и на чело. А намирнице неће моћи да вам нашкоде. Иако на њих и стављају број антихриста то још није печат. Треба изговорити молитву "Оче наш", закрстити, покропити јело светом водом и тако ће се ваша храна освештати."
Старац нам је причао: "У младости сам седео у својој келији и на различите начине сам хтео да израчунам кад ће бити долазак антихриста. Преклињао сам Бога да ми то саопшти. Одједном се изнад мене појавио Анђео Господњи, замолио је за папир и на њему је написао: "Борба између пророка Еноха, Илије и антихриста приказиваће се на телевизији. Кад наступи време одласка Иверске иконе Мајке Божије с Горе Атон, зазвониће звона, храмови ће се видљиво поклонити у знак опроштаја. Милост Божија је што ће бити приказано на телевизији и то ће видети цео свет. Ђаво има 666 замки. У време антихриста људи ће спасење очекивати из космоса. Управо то ће бити највећи ђавољи мамац: човечанство ће молити ванземаљце за помоћ не знајући да су они демони." Старца су питали да ли човек може да украде храну ако не буде могао да је купи. Он је одговорио: "Ако украдеш прекршићеш једну од десет заповести. Онај ко тако поступи ионако ће примити антихриста. Верујући човек ће се уздати у Бога. А Господ ће у последња времена за Свој народ учинити таква чуда да ће му један листић с дрвета бити довољан за цео месец. Човек који истински верује, закрстиће земљу и она ће му дати хлеб. Ако девојка буде силована против своје воље она ће пред Богом остати девица. Исто тако ће бити и с антихристовим жигом – ако га ставе против човекове воље он на њега неће деловати.
У Јеванђељу је написано да ће прогона бити свуда и тешко ономе ко измени Јеванђеље. Доћи ће време кад ће морати да се иде у планине, само не појединачно, одлазите у групама у планине и шуме. За верујуће хришћане ће највећа несрећа бити то што ће они сами отићи у шуму, а блиски људи ће примити жиг антихриста. У последње време ће присталице антихриста ићи у цркву, крстиће се и проповедаће о јеванђељским заповестима. Али, немојте веровати онима који не буду имали добрих дела. Прави хришћанин се може препознати само по добрим делима." Старац је говорио: "Човеку је тешко да проникне у Промисао Божји. Постоји допуштење, воља и Промисао Божји. Допуштење је кад Бог човеку даје слободу. Човек онда ради оно што жели. Кад делује воља Божија човек чини оно што Бог заповеда. Божија воља увек доноси добро. Промисао Божји управља: час дозвољава допуштење, час вољу. Кад не можеш да решиш питање и не знаш шта да радиш препусти се Промислу Божијем и више не размишљај о томе." Старца су питали да ли постоји судбина. "Не," одговори он, "неки кажу: "било му је суђено". Али ако је човеку тако било "суђено" због чега му онда Бог суди? Ми сами смо ковачи своје "судбине". Ако човек погине неразумно подвргавајући свој живот опасности, он ће починити грех, а судбина с тим нема никакве везе. Душа се састоји од три дела: помисли, осећања и жеље. Помисао је у разуму, осећање је у срцу, а жеља је у целом телу. Кад се појави нека жеља узбуди се цело тело. Бесмртни дух има три својства: страх Божји, савест и стремљење ка Богу, чега нема код птица и код животиња. Бесмртни дух је у крви, али то није крв. Раније, пре пада у грех, духу су се потчињавали и душа и тело. После грехопада прекинула се веза с духом и душа је остала под влашћу тела. Шта тело пожели, то душа чини. Душа покреће, а дух разуме. Бог је ради човековог спасења у њега уградио савест. Дух је разуман и зна све о савести. Разуме шта је добро, а шта је рђаво. Није случајно што се кад непознат човек пролази поред тебе понекад радујеш, а понекад најежиш. "Да ли ће се сви спасити?" упиташе старца. "Не," са сузама одговори он. "Бог ти се неће смиловати и ја нећу моћи да ти помогнем ако сам не уложиш труд, ако не порадиш на свом спасењу. Онај ко спасава своју душу помаже и другом речју или делом – он је извршитељ заповести Христових."
Недуго пред своју смрт старац рече: "Ено, тамо, у ћошку, стоји моја смрт и чека ме. Одлазим да бих био ваш заступник пред Богом. Ја ћу вашу молитву донети до Господа." Две недеље пред смрт поклонили су му икону Спаса Нерукотворног на којој је Господ насликан с трновим венцем. Рекла сам да је кад су му поклонили икону Мајке Божије пола оздравио, а сад ће се исцелити у потпуности. Он је почео да одмахује главом и одговорио је да као што је Спаситељ с трновим венцем страдао, тако је и њему дошло време да пострада и да умре. "Три дана унапред ћеш знати кад ћу умрети," рече старац. Три дана пре тога читала сам молебан Мајци Божијој молећи за старчево оздрављење. Ноћу сам уснила Пресвету Богородицу и Она ми је рекла да ће кроз три дана доћи и потпуно исцелити старца. Кад сам се пробудила све сам му испричала. Тужно ме је погледао и само је замолио да ноћу не спавам и да разговарам с њим. Из све снаге сам се трудила да не заспим, али сам ипак заспала. Не знам колико дуго сам спавала, али сам, кад сам се пробудила видела да старац не спава. "Обећала си да нећеш заспати," прекорео ме је. Постидела сам се. Било је четири сата по поноћи кад је позвао: "Мати, мати,..." а затим: "Сестро, сестро..." Пришла сам: сузе су му капале из очију. Поклонила сам се и он ме је благословио. Благословио је и прекрстио Грузију на све четири стране, с љубављу се осврнуо унаоколо и почео да се моли гледајући икону Николаја Чудотворца. Следећег дана, кад се смркло дошли су владика Данило и духовник Самтавријског манастира отац Михаил. Владика је прочитао Канон кад се душа с телом растаје. Старац се осмехнуо и спокојно преставио. Било је невероватно, али његова смрт у души није оставила ни тежину, ни тугу, већ само необичну радост и лакоћу.
По благослову владике Димитрија (Шиолашвилија) и мог духовника Василија (Киквадзеа) 1994. године сам дошла у Самтавријски манастир. У њему је живела моја другарица Мариам. Она ме је довела до куле и тихо ми је рекла: "Овде живи прозорљив старац." "Вероватно је у прелести," помислих. Неколико дана касније ме је једна од монахиња, мати Параскева, одвела код оца Гаврила (у то време није излазио из келије због прелома ноге). Била сам врло узбуђена пред сусрет с њим, а кад сам га угледала одједном сам схватила да он све зна, све види и да ништа не треба да објашњавам. Неко време су сви седели ћутке. Тишину је нарушила мати Параскева упитавши за мене: "Да ли ће остати у манастиру?" Старац строго рече: "Дођи и клекни на колена." Ја брзо учиних оно што је старац рекао и погледавши га скамених се, потресена: старац је блистао. Он упита: "Да ли желиш да будеш монахиња?" С напором сам одговорила: "Не." Никад нисам озбиљно размишљала о монаштву иако ми се увек свиђао монашки живот. Отац Гаврило је с горчином одмахнуо главом и рекао: "Земља се до пола претворила у пакао, цео свет гори..." Заувек сам запамтила ове речи. Мати Параскева је поновила своје питање. Старац Гаврило ме је дуго гледао, а онда је рекао: "Човек не треба увек унапред да зна шта ће му се десити."
Сад схватам смисао ових речи. Да је тада рекао "остаће" пошто сам у то време била потпуно неспремна за монаштво, ја бих вероватно већ следећег дана побегла из манастира. Он ми је дао могућност да сама донесем одлуку и да сама сносим одговорност за свој избор.
Једном су ме за време ноћне молитве нападале страшне помисли: "Хоћеш тако да проживиш цео свој живот: да устајеш у поноћ и да се молиш до јутра, а после тога да радиш цео дан без одмора? Па ти си млада и тако се упропаштаваш, јеси ли потпуно изгубила памет?" Кад сам се враћала у келију после молитве, угледала сам оца Гаврила. Он је ридајући понављао: "Тако млада, тако лепа... У поноћ да устаје, да се моли... Зар се спремаш да останеш овде?" Старчеве речи су ме потресле – он је детаљно поновио све моје помисли. Постидела сам се: јер, Господ је према мени показао такву милост – дотичем стопе свете Нине, а на памет ми падају такве помисли! Так сам после неколико година на прави начин оценила помоћ и подршку оца Гаврила. Од тада ме сличне помисли више нису узнемиравале.
Једном ми се после јутарње молитве јако приспавало и кренула сам у своју келију. Успут сам срела оца Гаврила, он ми је блиставог лица рекао: "Трчиш на послушање? Трчи, брзо трчи!" Чим је то рекао одмах се изгубила жеља да одспавам и с таквом радошћу сам приступила свом послушању да цео дан више нисам осећала умор. Отац Гаврило се трудио да избегава људске похвале. Он је својим речима, као кандилима која горе, палио веру у срцима заблуделих и маловерних, али је после тога чинио поступке, који су га понижавали у очима других људи. Увек сам осећала очинску љубав старца кад сам била поред њега. Моју мајку је благословио следећим речима: "У вашем роду је био велики молитвеник, који је твоју кћерку довео овамо. И ти се моли за њу. Мајчина молитва помера горе." Старац се увек радовао кад смо радиле. Једном нас је гледао с таквом љубављу да сам стала и почела да га гледам с дивљењем. Одмах је почео да маше рукама и да нешто гунђа, трудећи се да се на сваки начин понизи у нашим очима. Једном се у манастиру нашао фотограф који је желео да направи групни снимак. Старац је седео на столичици, а поред њега је била још једна слободна столица. Стајала сам позади размишљајући о томе каква је срећа фотографисати се поред старца. Отац Гаврило се окренуо према мени, показао је слободну столицу и рекао: "Седи." У том тренутку нико није био срећнији од мене. Једном је старцу позлило: почео је да искашљава крв. Врло смо се уплашиле и позвале лекара. Једна монахиња му је измерила притисак, био је веома низак. Држала сам његову руку, бројала откуцаје и од свег срца понављала: "Оче Гаврило, све ће бити добро, све ће проћи." Погледао ме је као да му је било боље. Кад је дошао лекар, старац је рекао да се добро осећа и да му није потребна лекарска помоћ. Увек је учио: "Кад видиш ближњег у невољи, помози, утеши, помоли се за њега од свег срца и Господ ће сигурно услишити твоју молбу и смиловаће му се." Старац је овим речима укрепљивао моју веру и учио: "Ми на овом свету и постојимо само због тога да бисмо учинили што је могуће више добра." Једном сам се спремала да послом одем из манастира и самоуверено сам мислила да ћу све брзо обавити. Кад сам пришла старцу по благослов он рече: "Бог нека те укрепи и сачува Својом благодаћу," а онда строго додаде: "Соломонова мудрост!" Схватила сам да ме је отац Гаврило, одгонетнувши моје гордељиве помисли подсетио да човек снује, а Бог одређује.
Сећам се како сам код старца довела своју тетку. Тог дана је био врло слаб. Ипак, ју је без обзира на то, отворивши очи с напором, шапатом благословио. Чак и кад је био болестан никад није говорио "не могу". Увек је туговао кад је неко одлазио из манастира. "Заједно с једном монахињом одлази половина благодати из манастира," говорио је. А он сам је смерно себе сматрао последњим грешником. "Ја сам ђубре, чак је и ђубре боље од мене," говорио је. Прошло је време. Отац Гаврило је умро. Много ми је тешко пала његова смрт, било ми је жао што се од њега нисам ничему научила, што га за живота нисам довољно ценила. Имала сам горко осећање губитка. Али, видевши једном у његовој келији икону коју сам му поклонила одједном сам осетила велику утеху и поверовала да старца нема поред нас телом, а духом нас никад неће оставити, увек ће се молити за нас пред Богом. Нама, смртнима, тешко је да схватимо како је могуће заволети Бога тако да у сваком човеку умемо да видимо Његов образ; да се молимо за спасење онога ко не само да те не воли, него ти се и руга, а старац је то умео. Благодарим Богу, Који ми је даровао тако дивног старца – оца Гаврила, који ми је помогао да кренем тешким, али благодатним монашким путем.
Крштена сам на дан светог Антонија Марткопског. Јеромонах који ме је крстио рекао је: "Кад порасте молиће се за нас." Одрасла сам и почела да тражим Бога. Једном сам уснила сан: летела сам по небу окруженом багремом у цвату, сакупљала књиге које су биле написане језиком који нисам разумела. Ускоро сам схватила значење овог сна.
Комшиница ме је замолила да будем кума њеног детета које је умирало. Код свештеника сам угледала књигу написану истим словима као у мом сну. Видећи с каквим запрепашћењем и пажњом гледам књигу свештеник ми ју је пружио с речима: "Читај, Господ ће те научити." Та књига је био Псалтир. Једном у храм Свете Тројице није дошао црквењак. Морала сам да читам Псалтир уместо њега. Тог дана је у наш храм дошао отац Гаврило. Похвалио ме је радосно се осмехујући рекавши да сам добро читала Псалтир и благословио ме је. Осетила сам како се моје срце испунило Божијом благодаћу.
То су била страшна стаљинска времена: комунисти су рушили цркве, убијали свештенослужитеље. Али је и даље било људи који су себе називали Христовим слугама. Они су неустрашиво проповедали истинитог Бога, храбрећи и укрепљујући верујуће. Међу њима је било и жена. Нино Хатиашвили (касније мајка шесторо деце, будућих појаца и иконописца) је, ставши у центар храма све позивала: "Христос је истинити Бог! Свако од нас је образ Божји! Људи, верујте у Господа, Који је за све нас разапет на Крсту и не рушите цркве!" Долазила је милиција и растеривала окупљене људе. Међутим, нису могли да вежу руке Нино. Она би легла на земљу с рукама раширеним у облику крста и настављала да говори. Отац Гаврило, који је стајао у близини, прилазио је милиционерима и нежно говорио: "Нисте криви за то што не видите Бога. Ми видимо. Пустите нас онда да Га хвалимо." Милиционери су одлазили, збуњени његовим речима. Једном сам замолила оца Гаврила да освешта нашу кућу. Дечаци који су се играли у близини куће почели су да вичу: "Поп! Поп!" Отац Гаврило је подигао руке и повикао: "Показаћу вам Шантеклеру!" Подигао је скуте расе и почео да игра. Дечаци су се скаменили, погледали су се: "Неки лудак," и оставили су нас на миру. Питала сам оца Гаврила зашто је то учинио. Одговорио је да би се, да није тако поступио, дечаци прилепили за нас и не би одустајали целим путем. По благослову владике Константина46 често сам одлазила код оца Гаврила. Одлазили смо у разрушене цркве по сваком времену: отац је служио, ја сам помагала. Тако смо обишли мноштво срушених цркава по целој Грузији. У Самтавријски манастир сам такође дошла по савету владике Константина. Тада је манастир живео тајно, у подруму. Без обзира на то, отац Гаврило је стално служио. Захваљујући њему никад се није прекидао дневни круг манастирских богослужења. Мати Дарија (Ачаидзе) – тадашња игуманија, се према старцу односила с великим поштовањем. Једном сам читајући акатист Мајци Божијој испустила књигу, уплашила сам се, начинила метанију и наставила да читам. Књига ми је опет испала из руку и зачула сам глас: "Иди што пре код оца Гаврила!" Помислила сам да је то од лукавог, покропила све унаоколо светом водом и наставила да се молим. Поново сам чула глас. Онда сам, одложивши књигу, истрчала на улицу, ухватила такси и појурила код старца кући. На његовим вратима сам изговорила молитву, али се нико није одазвао. Поновила сам још једном – тишина. Забринула сам се. Потрчала сам у цркву и угледала оца Гаврила, како лежи испед иконе светог Георгија. Кркљао је. Ухватила сам дрвену кашику, раздвојила му зубе, помогла сам му да устане и извела га на ваздух. Била је глад, а строги пост и бденије су му одузели последњу снагу. Само је једва чујно могао да каже: "Читај 90. псалам и води ме својој кући." Дуго је боравио код нас. То је било најсрећније време за нашу породицу. Сви смо га волели.
У лето 1984. године, по благослову Његове Светости и Блаженства Патријарха Илијe II кренули смо код старца Гаврила да му пренесемо благослов, добре жеље, поклон и новац од Патријарха. Одавно сам желела да видим старца светог живота и врло сам се обрадовала таквој могућности.
Упозорили су нас да старчеви суседи не воле баш много ни самог старца, ни његове госте. Зато смо опрезно прошли кроз двориште. Била сам запањена кад сам угледала цркву коју је старац саградио. У самој цркви ме је зачудило мноштво икона. Вероватно цео дан не би био довољан да човек целива сваку икону. Помислила сам: "Одакле старцу толико икона?" И он је одмах одговорио: "Знате одакле? Кад су их злочинци киперима избацивали на депоније, ја сам их скупљао и доносио овамо." Из његовог одговора сам схватила да зна мисли другог човека. Кад је старац сазнао да нас је код њега послао Патријарх, он клекавши на колена, ускликну: "Благодарим Ти, Господе, за Твоју милост. Ти знаш да сад живим у оскудици и да немам ни новца, ни хране. Затим је рекао: "Већ неколико дана ништа нисам јео. Погрешио сам замоливши своје комшије у дворишту за храну; они су ме изгрдили и зато сам плакао у својој келији и размишљао одакле у људима толико немилосрђа и нетрпељивости. Зар се човек може сматрати нитковом због тога што поштује истинитог Бога? Затим сам се постидео своје малодушности, сетио сам се да је Господ Сам прошао путем понижења, срамоћења, Крсне смрти. То ме је отрезнило. И тада сте ви дошли." Предали смо поклоне од Патријарха. Старац је поставио сто и позвао нас за трпезу. Свима је налио вина. Држао је здравице, али сам ништа није нити јео нити пио. Помислила сам: "Па он је гладан..." А он је одмах одговорио: "Љубав ми је потребнија од јела и вина." Затим нам је детаљно испричао о томе како је спаљивао Лењинов портрет, како су га радници милиције немилосрдно тукли. ""Својим рукама ћете рушити Лењинове споменике и на њиховом месту ћете правити цвећњаке," рекао им је тада. Болело ме је избијено тело, али се душа радовала зато што сам чинио оно што треба да чини прави хришћанин. Знао сам да ће ме ускоро ослободити. И заиста, пустили су ме после седам месеци," причао је старац. Људи у Грузији веома воле архимандрита Гаврила. Раније су сви долазили код њега у келију у Самтавријски манастир, а сад одлазе тамо на његов гроб. Старац се непрекидно молио и моли се пред Богом за грузијски народ и за све православне хришћане.
У манастир су ме довеле многе невоље, и не знам како би се мој живот одвијао да није било старца Гаврила. Оца сам познавала од детињства. Тада су га звали по очевом имену – Васико. Он је био друг мог брата, заједно су служили војску у Батумију. Отац Гаврило је причао како му је Господ заповедио: "Иди, рашчишћавај рушевине цркве светог Георгија, зато што је твој отац рушио цркве." Једном је старац чистећи рушевине храма подизао велики камен. Туда је пролазио мој ујка-спортиста. Васико га је замолио за помоћ. Ма како да се ујак трудио, није могао да подигне ниједан камен. Сећао се: "Једва сам успео да померим један камен, а овај дечак их је разбацивао као каменчиће." За мог ујку, као и за многе друге људе, отац Гаврило је заувек остао загонетка.
Једном је у Самтавријском манастиру старац после трпезе постројио сестре. Мати Кетевани је дао у руке лаворчић, а све остале сестре је благословио да у њему оперу руке. Кад су све испуниле благослов вода у лаворчићу је била прљава. Старац је благословио мати Кетеван да попије ту воду. Она је беспоговорно све попила, а ми смо се све зачудиле како јој се није смучило. После тога старац пољуби мати у чело, а остале сестре је благословио. У то време је манастир био без игуманије и све смо схватиле да је отац Гаврило на тај начин показао да је мати Кетеван достојна да носи ово тешко послушање. Онда је легао на улазу у трпезарију и благословио да га све излазећи газимо. Збуниле смо се, али нисмо смеле да не послушамо.
Ускоро је у манастиру дошло до раскола. Тежак крст игуманије се некима чинио лаким. Код неких се појавила жеља да га испробају на себи, почеле су свађе. Због непослушања сестара игуманија је скинула са себе крст и рекла: "Нека га стави она која то највише жели. Управљајте манастиром како хоћете." Затворила се у своју келију и није изашла чак ни на трпезу. Тада у трпезарију уђе старац Гаврило. Видевши да нема мати Кетеван он поче гневно да виче: "Где је игуманија? Где то има да у манастиру буде трпеза без благослова игуманије!?" и захтевао је да игуманија одмах дође. Она прво није хтела да изађе. Старац је захтевао да се одмах донесе крст. Сам јој је ставио крст и рекао: "Знај: први пут ти је крст дао Патријарх, а други пут ја. Запамти: не сме се скидати крст са себе." После овог догађаја све свађе у манастиру су се прекинуле и више нико није имао жељу да носи игумански крст.
Једном ме је отац Гаврило ударио на очиглед људи који су стајали унаоколо. Тек касније сам сазнала да је тако показао овим људима како је манастирски живот тежак. Увече ме је на коленима и плачући молио за опроштај: "Опрости, мати." И ја сам клекла на колена и загрлила га. И тако сам радосна била после тога! Његови поступци су били несхватљиви људима са стране, али је нама, својој духовној деци, тако откривао наше немоћи. Старац ми једном рече: "Хајде да чистимо олтар." Стала сам код олтара, а он је ушао унутра и молио се. Прошло је много времена. Одједном је истрчао из олтара с ускликом: "С икона тече миро!" Видела сам да су олтарске иконе биле покривене миром, и схватила сам да се отац Гаврило молио тако усрдно, предосећајући да се ово чудо ближи. Мироточење је трајало око месец дана. Међутим, касније смо се сви навикли на чудо и односили смо се према њему без дужног свештеног страха – и мироточење је престало. Једном се у манастиру обављала епископска хиротонија. За време литургије старац је непрекидно разговарао и свима је сметао. Прво су то трпели, али кад је пришао амвону, стао поред свештеника и рекао: "Не заслужујеш ово место, ту треба ја да стојим," то више није могло да се трпи и владика је благословио да се старац изведе из цркве. Двојица искушеника су пришла старцу, али је, пре него што су га извели стигао да још једном каже свештенику: "Још ниси схватио моје речи." Прошло је неко време и човек којег су хиротонисали је отишао од Цркве.
Ниједна реч коју је старац изговорио није била празна. Он је стекао унутрашњу благодат, много је знао и предвиђао. А све спољашње – мишљење људи из околине – није било важно за њега.
Још док сам живела у свету сазнала сам да се у Самтавријском женском манастиру подвизава прозорљиви старац отац Гаврило и веома сам желела да се упознам с њим. И тако сам једном отишла код њега по благослов.
Свиђао ми се живот у манастиру, свиђала ми се молитвена атмосфера, али ми је још било тешко да се растанем од света. Видевши моју унутрашњу раздвојеност, старац је чврсто стегао рукама моју главу, благословио ме је с великом љубављу, и све моје сумње су нестале. Уз помоћ старца остала сам у манастиру. Трудила сам се да што чешће бивам код њега и у храму сам се трудила да стојим поред њега. Моје прво послушање било је чишћење и рибање подова. Замарала сам се, али ме је старац бодрио: "Твоје спасење је у физичком раду."
Једном ме је обузела ташта помисао. Иако сам знала да је ова помисао од лукавог, попустила сам. Кад сам дошла код старца по благослов, он је, погледавши ме страшно, викнуо: "Она је неваљалица, истерајте је одавде." Изашла сам осрамоћена, али је зато помисао одмах нестала. Следећег дана пролазим поред његове келије и чујем: "Охо, сам римски папа је дошао код мене, грешног, по благослов." Схватила сам да се бура смирила. Следећи пут ми је казао: "Сва искушења која Бог допушта дају нам се ради испитивања." Васпитавајући у сестрама сећање на смрт, старац је благословио да се ковчег који је за себе припремио с времена на време носи испред сестара. Мени је предсказао да ћу отићи у Цагерски47 манастир – тако се и догодило. Старац Гаврило нас је увек укрепљивао у вери и поучавао: "Смирење монахиње је неугасива, Богу угодна свећа."
Једном сам ушла у храм и угледала оца Гаврила. Клечао је на коленима и молио се. Оклевала сам да му приђем уплашивши се да ће ми рећи да клечим, а унаоколо има толико познаника... Нисам стигла то ни да помислим, кад се он окренуо и пришавши ми брзо, чврсто ме загрлио. Заплакала сам, старац такође. Дуго смо стајали ћутке и само смо заједно плакали. Својим сузама сам му испричала све што ми је било на души. Он је исто тако ћутке саслушао моју нему исповест, затим је рекао: "Знао сам да ћеш доћи. А сад саслушај шта ћу ти рећи: стекла си педесет посто благодати – чувај то. А педесет још треба да стекнеш. Биће много тешкоћа – не бој се, Господ те неће оставити." Прошли смо поред појаца који су клечали и кад смо сели, он упита: "Огладнела си? Сирота моја, гладна си, два дана ништа ниси јела. (Заиста, ништа нисам јела већ други дан.) Ох, пржена риба и лепиња би нас спасили." Старац је замолио председника црквеног одбора Мариам (данас је то монахиња Евпраксија) да донесе пржене рибе и лепињу. "Мислим да више ничег нема, дала сам ученицима богословије да једу," одговори Мариам. "Иди, знам да има," инсистирао је старац. Мариам је отишла и убрзо се вратила с послужавником у рукама. Отац Гаврило ми је дао рибе и лепиње, и себи је одломио парче хлеба и рибе. Правећи се да једе, штрпкао је мајушне комадиће. Трпези су се придружили и други људи – старац је све нахранио.
Помрачен греховном страшћу тражио сам вољену жену која је кријући се од мене, боравила у Самтавријском женском манастиру. Био сам толико бесан (нека ми Бог опрости) да сам био спреман на све: на најнеразумнији поступак, чак и на злочин. Како сам могао да послушам било чију поуку? Управо тада сам се упознао с оцем Гаврилом. Он ми се представио као грешан монах, рекао је да је гладан, увређен и да су га сви напустили. Кад је сазнао за разлог мог доласка у манастир, рекао је: "Бог те веома много воли ако те је довео право код мене, помоћи ћу ти у решавању твојих проблема, не жалости се. Ја сам Гаврило - мајстор за сређивање таквих ствари. Повери мени ту ствар и ја ћу ти испросити ову жену. Овде и онако има доста молитвеница. Све ће бити добро, а сад ћемо у мојој келији заједно да поједемо мало хлеба, ако хоћеш да поделиш хлеб с грешником као што сам ја!"
У самоувереном одушевљењу захваливши се Богу, ја помислих: "Стварно ме Бог воли ако сам се срео с тако грешним и помало слабоумним монахом који ће без сувишних брига све моје проблеме решити брзо и мирно." Како сам тада могао и да помислим да ћу ускоро сам доспети под утицај овог "слабоумног" старца толико да ћу пожелети да се растанем, не само од ове жене, већ и од својих многобројних грехова! Као што вешт рибар не да великој риби која се ухватила за удицу да побегне с конопца, и извлачи је на обалу, час попуштајући, час притежући, тако је и мене старац Гаврило уз Божију помоћ изввукао из греховног вира да би ме извео на пут вере и покајања.
Старац Гаврило је представљао изузетан пример правог духовника. Требало је живети с њим раме уз раме неколико месеци да би се човек научио да схвати дубину његовог унутрашњег духовног света не саблажњавајући се чудним поступцима. Живећи поред старца из дана у дан сам га све више упознавао и моја представа о њему се мењала. Прво ми га је било жао као сиромашног полуделог монаха, затим сам се радовао, наилазећи у њему на саосећање и разумевање. После сам се чудио што овај чудни монах скоро напамет зна Стари и Нови Завет. Знајући да човек од многог знања може да скрене с ума, односио сам се према њему с још већим сажаљењем. Након извесног времена приметио сам да даје одговоре на питања која нисам постављао наглас, али која су ме заиста занимала. Могао је да чита мисли. То ме је заинтригирало и у извесној мери уплашило – каква је то сила била преда мном?
Прошло је неко време и ја сам се уверио да је то била сила пред којом се сви савијају, сила која може да укроти не само грешног човека већ и најсвирепијег лава: сила молитве и љубави. Бог је старцу дао веома велику мудрост и силу, али је он мајсторски крио своје дарове. Никако нисам могао да схватим због чега. Колико пута сам покушавао да докажем људима да је он мудрац и прозорљивац, али ми нико није веровао. А сам сам се много пута уверавао у то да је отац Гаврило старац који у себи садржи море љубави, мудрости и смирења. Био сам спреман да беспоговорно испуњавам све његове благослове. Главно ми је било да се налазим поред њега.
Једном ми је на пијаци наредио да клекнем, ставим главу на гомилу кора од лубенице и да не устајем без благослова. Видео сам ноге пролазника, који су се заустављали поред мене. Вероватно их је занимало да сазнају који то лудак клечи. Све речи које је старац изговорио биле су за мене закон. Али ме је један његов благослов ипак заинтригирао. Рекао је: "Сад ћемо твојим колима да одемо у манастир Антонија Марткопског." Збунио сам се и почео да објашњавам да то није могуће: кола су била у квару, али сам се истог часа тргао, схвативши да не смем да не послушам. Како је старац рекао – тако ће и бити. Шта да се ради – кренусмо. Мислио сам да ћемо стати на првом успону и да ћемо морати да коначимо у шуми. Приближили смо се шуми. Одједном је отац Гаврило подигао руке и изговорио: "Немој да се окрећеш, у нашим колима је преподобни Антоније Марткопски!" Од страха ми се подигла коса на глави. Хтео сам да се осврнем, али је он строго упозорио: "Пажљиво гледај преда се и чврсто држи волан." Кола су милела. Онда је ауто одједном појурио тако да сам на кривинама по обележеном путу тешко успевао да окрећем волан. Имао сам осећај да хиљаде људи гура кола од позади. Поново сам хтео да макар на ретровизору погледам назад, али нисам стизао ни да помислим на то кад је старац још једном упозорио: "Немој да гледаш позади!" Улетевши огромном брзином у манастирско двориште кола престадоше да раде. С великим поштовањем и љубављу дочекао нас је настојатељ манастира отац Јосиф (Киквадзе) и позвао за трпезу. Ускоро су се у дворишту манастира зачули повици младића који су дошли из оближњег села. Они су правили скандале и претили захтевајући да се сретну с монасима. Хтео сам да се умешам, али ме је старац пресекао погледом. Сам је изашао раширених руку и гласно рекао: "Ако сте жедни крви пуцајте у мене! Нека вам моја крв, крв монаха Гаврила буде довољна, а друге не дирајте. Бог ће вам опростити ако убијете мене, али вам неће опростити ако њих убијете." Како се испоставило, мангупи су знали сву манастирску братију и кад су угледали старог, непознатог монаха збунили су се не знајући шта да раде. Постепено су се смирили, неки су чак замолили за опроштај.
Тако је старац предвидео да Марткопски манастир очекују непријатности и зато је неочекивано за све одлучио да оде тамо. Сам велики светац преподобни Антоније Марткопски је благословио старца да сачува манастир од невоље. Владика Тадеоз се сећао: "Видео сам како је отац Гаврило обема рукама држао огољени електрични кабел, како су севале искре кад су се жице додиривале, а старац је остајао здрав и читав." Владика Јосиф48 је причао: "У Шио-Мгвимском манастиру нису могла да се отворе врата пред бденије. Старац је пришао, закрстио их и врата су се отворила на лак додир." Старац је у подне гледао у сунце онако као што ми ноћу гледамо месец. Кад су га за то питали он је одговарао: "То није ништа. Много је теже созерцавати Самог Саздатеља сунца."
Једном је отац Гаврило у Тбилисију изашао на улицу. Севши на столицу насред улице почео је да разговара с пролазницима. Обично се том улицом саобраћај одвија непрекидно, али ма како чудно то било, док је старац седео на том месту, нису прошла ниједна кола, а чим је устао, саобраћај се наставио. Једном приликом сам за време Великог поста био са старцем у Светицховелију. Ноћу сам имао напад – почеле су колике у бубрезима. Нисам се усудио да будим старца и отишао сам у болницу не опростивши се. Мучили су ме неиздрживи болови, добио сам јако средство против болова. Отац Гаврило ме је посетио после четири дана. Од боли нисам могао да се померим. Благословио је да клекнем и изговорим "Оче наш". Беспоговорно сам испунио благослов и одмах сам осетио да је бол почела да пролази. По милости Божијој и молитвама оца Гаврила упућеним Мајци Божијој био сам спасен од операције.
Једном ме је старац замолио да донесем порнографски часопис, само не неке карикатуре, већ прави, "жив као риба". Дошао сам код њега после неколико дана, надајући се да је заборавио своју чудну молбу. Међутим, то се није десило! Истерао ме је рекавши: "Ако не испуниш, бићеш строго кажњен." Нисам имао другог излаза, донео сам му часопис. Кад су за то сазнала нека браћа су почела да осуђују старца. Прекоревао сам себе сматрајући се кривим. Тада сам се и сетио једног свог блудног греха који је био забележен на фотографијама. Ове фотографије су се налазиле у мом сефу с документима. Истог дана сам их нашао и био запањен: на једној фотографији је у кадру забележено јело с "живом" рибом, које је стајало на столу. Фотографије сам истог тренутка спалио, а неколико дана касније је због неких разлога извршен претрес мог сефа. Да су се ове фотографије тада откриле, имао бих велике непријатности. Тако се старац, чувајући ме од непријатности, није бринуо за то шта ће други мислити о њему. Није се плашио осуде и био је спреман да претрпи сваку срамоту ради помоћи ближњем. Једно време су ме јако мучиле помисли о томе да одем од старца, као да ме је неко у то гурао. Касније ми је старац рекао да је тада био извршен јак демонски напад на мене и да сам био на ивици пропасти.
Једном сам седео у старчевој келији. Отац Гаврило је дремао, а ја сам гледајући га размишљао: "Овај човек све зна о свима... Ко је то? Да није демон, који се обукао у монашку мантију?" Старац је одједном рекао: "Прихваћено." Чак је и у сну схватио о чему размишљам. Убрзо се отац Гаврило пробудио и погледавши ме, горко заплакао. Постидео сам се. Затим је показао мрвице које су се налазиле на столу и рекао: "Без воље Божије демон чак ни ове мрвице не може да помери с места, а не да обуче монашку мантију." Неколико дана после нашег упознавања отац Гаврило ми је поклонио велику старинску дрвену икону с Распећем. Ноћу ме је извео из келије. На месечини су се добро видели купола и крст храма. Рекао ми је да клекнем, ставио је икону на моју главу и дуго се молио. С времена на време се чуо његов глас: "Бог Аврама, Бог Исака, Бог Јакова..." И сад се тога добро сећам и за мене је остала загонетка за шта се старац тада тако дуго молио.
Други пут ми је отац Гаврило поклонио кадионицу и рекао: "Добро запамти: постриг ће бити на Зедазенију49 и тамо ћеш се упокојити. Без обзира на то што сад нисам достигао духовно стање у којем монах треба да се налази, маштам о томе да се његове речи остваре и да Бог према мени покаже такву милост и оправда моју духовну близину и топле односе с оцем Гаврилом.
Учитељ смирења, послушања и велике љубави, утешитељ грешних и немоћних, јуродиви архимандрит Гаврило је о себи често говорио: "Ја сам црв, земља и прашина." Шта после ових речи ја могу да кажем о себи, кад чак и мала искра светлости у мени врло ретко гори.
Била сам комшиница оца Гаврила и често смо се сретали. Сећам се да је старац, још не почевши разговор, одмах говорио: "Ја сам глуп човек." Једном је мој супруг замолио оца да нам поклони неку од многобројних икона које је старац нашао на ђубришту и рестаурирао. Приметила сам да се отац Гаврило обрадовао кад је чуо мужевљеву молбу. Изашао је не прозборивши ни речи, а после неког времена смо чули појање. Затим су се отворила врата и ушао је старац Гаврило. Изнад главе је држао велику икону Спаситеља у кивоту. Лично је изабрао место за икону, са свештеним страхом ју је ставио, благословивши нашу породицу речима: "Дошла је код вас икона Спаситеља и заједно с њом благодат Божија. Немојте често да је узнемиравате, молите само онда кад будете имали нарочиту потребу." И сад као да чујем глас оца Гаврила који је изрекао ове речи.
Наша породица је двадесет година живела мирно, безбрижно. Међутим, једном се тешко разболела једна од мојих кћери. Испоставило се да је њено стање практично безнадежно. Молила сам се како сам могла, али сам била ван себе од туге: час сам преклињала лекаре да је оперишу обећавајући да нећу стављати никакве примедбе ако исход буде жалостан, час сам обећавала да ћу све да поубијам ако лекари одбију да оперишу кћерку. Не знам шта је више утицало на лекаре: наговори или претње, али је операција била обављена.
Три дана је моја кћерка била без свести, онда се освестила и замолила је да нешто попије. Моја кћерка је остала жива. Код куће сам одмах пришла икони Спаситеља коју нам је поклонио старац Гаврило и видела сам чудо: увек затворени кивот је био отворен. Пала сам на колена захваливши се Богу. Али, на моју срамоту, нисам се чак ни сетила човека који ми је у кућу донео ову икону, оца Гаврила.
Прошло је још неколико година и још једна невоља је задесила нашу кућу. Друга кћерка је требало да се породи на царски рез. Кад сам за то сазнала, забринута сам дошла кући и ушавши у собу у којој се налазила икона, поново сам угледала чудо – кивот је био отворен. Павши на колена, схватила сам да ће несрећа и овог пута мимоићи нашу кућу, заблагодарила сам Богу и брзо отишла у породилиште. Тамо ме је очекивало још једно чудо – кћерка је родила сина без било какве операције!
Господ је био милостив према нама – спасио је моје кћерке. На моју жалост и срамоту, ни тад се нисам сетила оца Гаврила. Сад о томе говорим са стидом. Знам да је по молитвама старца Гаврила Бог према нама показао такву милост.
Једном су се деца играла напољу у близини куће оца Гаврила. Видела су старца и почела да му се смеју и да га задиркују. Он сам је често пружао повод за то и чак се радовао таквом односу према себи. Моја мала кћерка Ека је стајала код ограде и са сажаљењем је гледала старца. Он ју је приметио, позвао је да дође и благословио ју је ставивши јој руку на главу. Од тада је моја кћерка почела да иде у храм, и сад чврсто верује у Бога.
Чудотворно уље из кандила које се не гаси, које стално гори на старчевом гробу, избавило ме је од веома јаких болова, а мог мужа од парализе после можданог удара. Међутим, муж је ускоро почео да крши режим, који су му прописали лекари и поново је имао мождани удар. Тада је с покајањем рекао да није достојан милости Божије и заступништва старца Гаврила. Покајао се и Господ га је и овог пута избавио од болести по молитвама старца. Сад се добро осећа и скоро сваког дана иде у цркву. Захваљујући старцу у нашу породицу је дошла благодат Божија и остаје с нама и данас. Јако ми је жао што у нашој улици више нећу видети монаха обученог у рите. Жалим што својевремено нисам умела да оценим милост Божију, која нам је дарована у старцу Гаврилу и што нисам ценила општење с њим, без обзира на то што се по његовим молитвама моја кћерка обратила Богу. Много милости смо добили од Господа по његовим молитвама. Оче, Гаврило, молимо те за опроштај и благослов.
Одавно сам желела да напишем своје скромно сећање на оца Гаврила, иако сам дуго оклевала да се латим пера. На писање су ме подстакле речи великог атонског старца ХХ века Пајсија Светогорца:
"Потомци увек имају свету дужност да пишу о божанским подвизима светих отаца свог времена и о њиховом часном подвижништву ради приближавања Богу. Наравно, на корист нам је кад пишемо о нашим свецима, зато што их се сећамо и трудимо се да се угледамо на њих. А и сами свеци тада бивају у великом умилењу и помажу нам да дођемо код њих."50 Цео живот оца Гаврила био је пожртвовани подвиг усмерен на стицање благодати Светог Духа, јер је само она човеково главно богатство. Стекавши ово богатство, старац је сам постао неисцрпни извор благодати.
Чврсто стојећи на уском трновитом путу усхођења ка Богу старац се, не жалећи себе, трудио да овим путем води и друге људе. Велики подвижник нас је усрдно учио љубави, добру, послушању, смирењу, покајању, јер је сам био испуљен овим врлинама. Старац Гаврило је све подједнако волео, због свих је једнако патио и секирао се. Свака његова радња, свака реч коју је изговорио били су управљени на спасење људских душа. На мене лично, најобичнијег човека изгубио је толико времена, труда и енергије да се мени, неразумној, чинило да сам изабраница. Међутим, за њега су сви били изабрани, свима је штедро давао своју љубав и пажњу. Знао је све духовне болести и лекове за њих. Мишљења сам да је то један од критеријума светости и блискости Богу. Тече време. Старац већ неколико година није с нама. Али ми очигледно осећамо његову духовну подршку, на коленима се молећи на његовом гробу, гледајући његову фотографију, обраћајући му се за помоћ у свако време и на сваком месту. Иако сад живим далеко од Домовине, у Русији, стално осећам његову подршку и помоћ. Старчева фотографије код мене стоји заједно с иконама и дарује ми исту такву топлину, љубав и мир, као и иконе већ одавно прослављених и вољених светаца. А отац Гаврило никога ко долази код њега с вером не оставља без утехе. Од нас се захтева само мало танкоћутности и усрдности.
Осећамо велику радост дотичући иконе које су направљене старчевим рукама. Многе од ових икона су чудотворне. Теше ме три иконе које ми је старац поклонио. Оне моју кућу испуњавају благодаћу. Отац Гаврило је свим својим животом проповедао љубав, смирење, послушање и покајање. Онога ко буде умео да проживи живот онако како је старац учио, он ће с радошћу дочекати у Царству Небеском и снажно загрлити.
Старац Пајисје Светогорац је говорио: "Монах је далеки светионик, утврђен високо на стенама који својим сјајем обасјава мора и океане да би бродови ишли правим путем и стизали до Бога – свог одредишта."Ето какав светионик нам је Бог даровао у старцу Гаврилу. Овај светионик нам показује пут ка Богу.